Jovana Gavrilović, glumica: Večni trag odlaska u nepoznato

Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Vladimira Jevtovića.

Još kao studenktinja, nagrađena je za ulogu u predstavi “Dok nas smrt ne razdvoji” Mire Furlan, u režiji Mikija Manojlovića (Radionica “Integracije”, Beograd), na Festivalu malih scena u Rijeci.

Kasnije, za ovu, kao i za ulogu u predstavi “Zmajeubice” Milene Marković, u režiji Ive Milošević (Jugoslovensko dramsko pozorište), dobila je i Sterijinu nagradu iz Fonda “Dara Čalenić” za nabolju mladu glumicu.

Sada, osim već osvojenih naklonosti publike, kritike i kolega iz sveta pozorišta, priznanje za glumačka ostvarenja i doprinos kulturi stiglo i iz Fondacije “Ružica Sokić”.

Šta su za vas nagrade i priznanja u glumi, umetnosti, životu..?

Od svega, najdragocenije mi je kada prepoznam kako moj život utiče na moje stvaralačko biće, a još i više obrnuto.

Odavno sam odlučila da će to biti jedan neraskidivi ljubavni spoj i u dobru i u zlu. U tom smislu, najveća nagrada za mene lično, danas, je svaki novi izazov, svaki odlazak u nepoznato, kakav god ishod on imao.

Posle “Dece radosti”, predstave koja govori o generaciji poslednjeg poglavlja 20. veka, pričalo se o novim generacijama i njihovoj “izgubljenosti” i “pronađenosti” u vremenu, naročito na ovom našem prostoru... Šta je za vas važno u tom  “generacijskom” kontekstu?

Razmišljajući često na tu temu, najintimnije, jako mi je teško da odgovorim.

Moja navika i velika potreba je da se deklarišem kao “zemljanka”, jer često umišljam da jedino to i jesam, a sa druge strane stvarnost je tako ograničena i metaforički i bukvalno, da i sama povremeno pomislim da u toj želji nisam normalna.

Borim se isključivo za slobodu i za jednakost. Svemu ostalom mogu da se prilagodim.

Ima li nešto novo na čemu radite, što biste da istaknete. Hoće li publika moći još (više) da vas gleda u pozorištu, na televiziji, filmu?

Počinjem uskoro sa radom na jednom uzbudljivom i teskobnom komadu koji se zove “Severoistok”.

To je priča o tri žene koje su svaka na svoj način prisustvovale terorističkoj okupaciji Čečena za vreme izvođenja predstave u Moskvi 2002. godine.

Tumačiću lik teroristkinje Zure. To me trenutno dosta istraživački okupira.

Šta vi volite da vidite u pozorištu ili možda nekoj drugoj vrsti umetnosti?

Volim kada me nešto ostavi u nedoumici. Kada me natera da odgovaram na pitanja na koja nemam odgovor, da doživim nešto što nisam.

Volim da sve što vidim, čujem i osetim, u pozorištu ili van njega, ostavi večni trag na meni.

Igor Burić