Научни скуп о делу Ђорђа и Ивана Табаковића у Матици српској

Легати ових стваралаца засновни су, како је рекао др Владимир Симић, секретар Одељења за ликовне уметности Матице српске, на постулатима које су поставили још Матичини оснивачи, а односе се на презентацију, очување и промовисање српске културе. Двадесетак учесника научног скупа представили су богато стваралаштво ових еминентних личности које су оставиле огроман траг у српској уметности и архитектури 20. века.

Др Лидија Мереник указала је у уводној речи да свеукупно уметничко, културолошко, педагошко и музеолошко деловање Ивана Табаковића успоставља овог уметника у српској модерној култури као једног од најпосвећенијих и најконтроверзнијих, у дугом периоду од двадесетих до краја седамдесетих година 20. века. Успоставља га и као једног од незаобилазних цивилизацијских и етичких стубова српске културе и њеног модерног, мислећег идентитета и колективитета, као узор како нашем тако и будућем послеништву у уметности и култури.

Она је скренула пажњу на његов стваралачки немир, креативност, склоност променама који су најавили невероватан обрт током педесетих година, када ће Табаковић постати „најмодернији“ српски модерниста међуратне генерације, у потпуности напустивши сваку додирну тачку са међуратним сликарским проседеима. Све до смрти, стварајући иновативна, експериментална, модернистичка дела – слике, колаже и керамику. Читав опус Ивана Табаковића представила је др Лидија Мереник као јединствену целину у којој су тражења, промишљања, напредовања, те мото „мировања нема“ – суштински покретачи уметничког, животног и етичког дејствовања и доследног узорног понашања које своје корене има у далеким и данас, нажалост, неретко заборављеним хуманистичким принципима праскозорја модерног доба.

Дело Ђорђа Табаковића, једног од најзначајнијих српских архитеката модерниста који су деловали између два светска рата, у уводној речи представо је Владимир Митровић подсећајући на потпуну друштвену перцепцију његовог рада. Већ 24 године Друштво архитеката Новог Сада додељује угледну награду која носи његово име, објављена је монографија, постављене спомен табле на родној кући у Араду и у Новом Саду где је живео, једна новосадска улица је названа по њему, а прихваћена је и иницијатива за подизање споменика.

По Митровићевим речима, Новом Саду је Табаковић подарио нека од својих највреднијих дела која припадају и самом врху српске архитектуре модернизма: Клајнова и Tanuryićеva палата, зграде Црвеног крста, Новосадске трговачке омладине, Соколски дом, палате Југословенског дневника и Пензионог фонда, куће породица Деђански и Рак, и бројна друга архитектонска дела. У послератном периоду Табаковић полако напушта активну пројектантску праксу и окреће се педагошком раду, сценографији, опреми књига, превођењу, нацртима за израду намештаја и посебно сликарству. Аутор је на десетине лирских акварела који су овековечили и прославили Нови Сад.

Научни скуп одвијао се кроз два паралелна панела о делу браће Табаковић. У излагањима посвећеним Ивану Табаковићу било је речи о присуству његовог разноврсног дела у уметничкој колекцији Галерије Матице српске, Галерији Српске академије наука и уметности, чији је био један од оснивача, као и збирци Музеја савремене уметности у Београду. Анализирани су и мотиви и поједина дела, кључна у његовом опусу, међу којима је издвојен “Гениус”, а уз слике чинили су га и колажи и керамички панои.

У домену архитектуре представљене су породичне куће које је пројектовао Ђорђе Табаковић у Новом Саду, а одликује их разноврсност, иновативност и висок квалитет, као и његова градитељска делатност у Зрењанину. С обзиром да објекти архитектуре ране модерне које је створио Табаковић чине значајни део просторног идентитета Новог Сада било је речи и о урбанистичкој заштити, а представљен је и дом који је пројектовао за себе, као аутопортрет градитеља. На јединој ретроспективној изложби 1967. уз архитектонске пројекте изложени су и цртежи и пастели из различитих периода, а тада му је припала и Октобарска награда Новог Сада за свеукупан допринос на пољу архитектуре, уметности и педагошког рада.     

Н. Попов