Један од могућих интервјуа са Андрићем: Једноставно, кафа или чај?
Иво је успео, већ по устаљеном обичају, да се пробуди и тог јутра, али ипак не толико задоовољан као што је то било јуче и прекјуче или, на пример, као што ће то сигурно бити сутра, односно прекосутра.
Наиме, лева рука га је мало штрецала па се плашио да данас, док буде писао, неће успети да сачува хармонију нужну за писање редака који заслужују, бар, још једну Нобелову награду.
Можда да попије чај? Леп, малко горак, с мало меда, жалфија? Или да ипак попије кафу? Турска? Само буди гадну киселину. Благо смућкан нес, с мало млека? Или ипак чај? Кафу? Чај?
Ове врло озбиљне недоумице које су претиле да наруше не само јутро него можда и цео целцати дан вредног нобеловца, прекинула је звоњава телефона.
- Добар дан. Господин Андрић?
- Да. Изволите?
- Ђорђе Писарев, новинар “Дневника”. Како сте?
- Хвала. Није лоше. Како могу да вам помогнем?
- Мали интервју, господине Андрић, тек десетак минута приче је довољно.
- Хм. Можда...
- Да се нађемо негде, уз чај или кафу?
- Чај или кафа?
- Па, како вам воља.
- Чај?
- Може и чај. А може и кафа?
- Кафа, може!
- Или ипак чај?
- Чај? Може!
- Тја, кафа или чај?
- Одлучите ви, господине Писарев.
- Мени је свеједно, како вама одговара.
- Не знам шта вам кажем, живот и и рад књижевника пуни су парадокса. Ето, као пример, може кафа, али може и чај.
- Па добро, нека буде чај... Да ли можемо да се нађемо?
- А да ипак попијем кафу?
- Ма, може и кафа. Хтео сам мало да попричам о менталитету нашег радног човека...
- Кад посматрате нашег човека при раду и разговору, ви можете несумњиво утврдити да у њега врло често има један сувишак маште и доза лењости, већа него код већине других народа. Да ли је машта узрок лењости, или обрнуто, или и једна и друга потичу из неког заједничког невидљивог извора из којег потичу толики други недостаци и беспореци нашег живота, није лако утврдити. А требало би испитати. А да ја ипак попијем чај?
- Ма, може и чај. Дакле, тај темперамент наших људи ме заиста интересује, баш као што и читаоце “Дневника” интересује шта мисли о томе неко попут вас, што би се рекло, нобеловац...
- Шта да вам кажем... Иако сам нобеловац, ја сам, пре свега сасвим обичан мали човек из комшилука. Ето, гледајући наше људе у позориштима, на концертима или предавањима по унутрашњости, често сам мислио: зашто су код нашег човека тако упадљиво видне све оне физичке функције које код истински цивилизованог човека, док је у друштву, ретко избијају на површину. За време док предавач говори или певач пева, наш човек кашље, кише, зева, протеже се, штуца или уздише. Он чачка зубе или уши, чеше се кад год осети за то потребу и где год да га засврби. Он се не контролише, он и не помишља да би могао савладати ситне и крупне физичке потребе, него им, напротив, пушта маха и задовољава их, без помисли да ли гледају и како на то гледају људи око њега. Понекад просто изгледа да ће се сав тај човек расути ту пред вама. Али неће, не бојте се, он ће доћи и на идући концерт и – бити на њему исти такав какав је и данас на овоме. Он просто не мисли на другога, није још дорастао до степена на коме човек почиње да има обзира према околини. Или кафи и чају...
- Молим?
- Мислим, свеједно је шта ћемо попити, може кафа, а може и чај!
- Ма, и ја то кажем, важно је нешто имати, или немати, што би рекао Хемингвеј...
- То и ја тврдим, колега Писарев! Ми бисмо били потпуно срећни, или бар близу среће, кад бисмо заиста имали све оно што завидљивци који нас окружују мисле да имамо, и кад бисмо све то имали онако и под онаквим условима како њима изгледа.
- Мислите на кафу?
- Не, мислим на чај.
- Дакле, чај?
- Ма, може чај, ал може и кафа!
- Добро, господине Андрићу, у праву сте, претпостављам да је, на крају крајева, потпуно свеједно кафа или чај...
- Не знам да ли сам баш у праву, ја уосталом и не желим да будем у праву по сваку цену... Гледајући неке људе око себе, ја се питам како се не заморе да стално буду у праву, увек и у свему на часној, једино исправној страни. Како им не досади да све око себе гурају на ону другу страну? Како не помисле да ће, радећи непрестано тако, морати остати у мањини, можда чак и потпуно сами? Па шта им онда вреди што су чисти, часни, непогрешиви и на правој страни? И гледајући их све дуже и још боље, морао сам доћи до чудне помисли. Можда то: бити у праву, припадати доброј страни, итд. и није код њих ништа друго до један финији, посредан и маскиран начин анималне борбе за боље место, већи залогај, безбедније потомство; укратко, један начин борбе за превласт, и искоришћавање свега око себе. И, где ћемо на кафу?
- Хвала, господине Андрићу, попићемо кафу неки други пут.
- А интервју?
- Па, ово је довољно, господине Андрићу: биће прилике и за нови разговор, па и за кафу...
- Мислите чај?
Ђ. П.