Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Jedan od mogućih intervjua sa Andrićem: Jednostavno, kafa ili čaj?

15.10.2017. 15:34 15:38
Piše:
Foto: Youtube Printscreen

Ivo je uspeo, već po ustaljenom običaju, da se probudi i tog jutra, ali ipak ne toliko zadoovoljan kao što je to bilo juče i prekjuče ili, na primer, kao što će to sigurno biti sutra, odnosno prekosutra.

Naime, leva ruka ga je malo štrecala pa se plašio da danas, dok bude pisao, neće uspeti da sačuva harmoniju nužnu za pisanje redaka koji zaslužuju, bar, još jednu Nobelovu nagradu.

Možda da popije čaj? Lep, malko gorak, s malo meda, žalfija? Ili da ipak popije kafu? Turska? Samo budi gadnu kiselinu. Blago smućkan nes, s malo mleka? Ili ipak čaj? Kafu? Čaj?

Ove vrlo ozbiljne nedoumice koje su pretile da naruše ne samo jutro nego možda i ceo celcati dan vrednog nobelovca, prekinula je zvonjava telefona.

- Dobar dan. Gospodin Andrić?

- Da. Izvolite?

- Đorđe Pisarev, novinar “Dnevnika”. Kako ste?

- Hvala. Nije loše. Kako mogu da vam pomognem?

- Mali intervju, gospodine Andrić, tek desetak minuta priče je dovoljno.

- Hm. Možda...

- Da se nađemo negde, uz čaj ili kafu?

- Čaj ili kafa?

- Pa, kako vam volja.

- Čaj?

-  Može i čaj. A može i kafa?

- Kafa, može!

- Ili ipak čaj?

- Čaj? Može!

- Tja, kafa ili čaj?

- Odlučite vi, gospodine Pisarev.

- Meni je svejedno, kako vama odgovara.

- Ne znam šta vam kažem, život i i rad književnika puni su paradoksa. Eto, kao primer, može kafa, ali može i čaj.

- Pa dobro, neka bude čaj... Da li možemo da se nađemo?

- A da ipak popijem kafu?

- Ma, može i kafa. Hteo sam malo da popričam o mentalitetu našeg radnog čoveka...

- Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru, vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti, veća nego kod većine drugih naroda. Da li je mašta uzrok lenjosti, ili obrnuto, ili i jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg  života, nije lako utvrditi. A trebalo bi ispitati. A da ja ipak popijem čaj?

- Ma, može i čaj. Dakle, taj temperament naših ljudi me zaista interesuje, baš kao što i čitaoce “Dnevnika” interesuje šta misli o tome neko poput vas, što bi se reklo, nobelovac...

- Šta da vam kažem... Iako sam nobelovac, ja sam, pre svega sasvim običan mali čovek iz komšiluka. Eto, gledajući naše ljude u pozorištima, na koncertima ili predavanjima po unutrašnjosti, često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizovanog čoveka, dok je u društvu, retko izbijaju na površinu. Za vreme dok predavač govori ili pevač peva, naš čovek kašlje, kiše, zeva, proteže se, štuca ili uzdiše. On čačka zube ili uši, češe se kad god oseti za to potrebu i gde god da ga zasvrbi. On se ne kontroliše, on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne fizičke potrebe, nego im, naprotiv, pušta maha i zadovoljava ih, bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. Ali neće, ne bojte se, on će doći i na idući koncert i – biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome. On prosto ne misli na drugoga, nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini. Ili kafi i čaju...

- Molim?

- Mislim, svejedno je šta ćemo popiti, može kafa, a može i čaj!

- Ma, i ja to kažem, važno je nešto imati, ili nemati, što bi rekao Hemingvej...

- To i ja tvrdim, kolega Pisarev! Mi bismo bili potpuno srećni, ili bar blizu sreće, kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo, i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako njima izgleda.

- Mislite na kafu?

- Ne, mislim na čaj.

- Dakle, čaj?

- Ma, može čaj, al može i kafa!

- Dobro, gospodine Andriću, u pravu ste, pretpostavljam da je, na kraju krajeva, potpuno svejedno kafa ili čaj...

Naš čovek kašlje, kiše, zeva, proteže se, štuca ili uzdiše. On čačka zube ili uši, češe se kad god oseti za to potrebu i gde god da ga zasvrbi. On se ne kontroliše, on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne fizičke potrebe, nego im, naprotiv, pušta maha i zadovoljava ih

- Ne znam da li sam baš u pravu, ja uostalom i ne želim da budem u pravu po svaku cenu... Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešivi i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli. Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd. i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji, posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe. I, gde ćemo na kafu?

- Hvala, gospodine Andriću, popićemo kafu neki drugi put.

- A intervju?

- Pa, ovo je dovoljno, gospodine Andriću: biće prilike i za novi razgovor, pa i za kafu...

- Mislite čaj?

Đ. P.

Piše:
Pošaljite komentar