Нинине мустре: Чамац из снова
Да се снови остварују, уверила сам се више пута у животу. Само, многе снове које остваримо, брзо заборавимо у потрази за новим изазовима и испуњењима својих жеља.
У својој породици сведок сам једног остварења које траје више од 4 деценије. Отац је једног дана одлучио да направи чамац.
Ми деца смо се силно обрадовали новој акцији у нашем дворишту и није нам било јасно како ће од неких великих чамових дасака да настане чамац.
Међутим, од тих дасака, изрезане су танке и дуге летвице које је тата са још пар момака из комшилука лепио и куцкао на неку чудну, дугачку конструкцију направљену такође од дрвених делова.
То је био костур који је изрезан, како тата рече, по сећању на једну једрилицу којом је као момак једрио Савом и Дунавом.
Чамац од танких дрвених летвица пресвучен је кудељним платном, па онда премазан неким средствима и на крају офарбан у тиркизно плаву боју.
Био је врло лаган, а због кобилице урађене од више слојева слепљених и касније обрађених летвица, било је врло лако управљати њиме, тако да смо брат и ја, иако стари свега 10 -11 година, брзо научили да весламо. Добили смо и свако своје мало и лагано весло и на камповању на Корушкој, били смо права атракција, поготово у касним поподневним сатима када би тата узимао гитару, а ми уз децу из кампа, лагано пловећи дуж обале, из чамца песмама забављали „публику“ на обали.
И ове године, по ко зна који пут, тата извлачи чамац који је последњих деценија у главном укотвљен на Засавици, довлачи га у двориште и нешто око њега ради.
Скоро сваког лета, у том је дворишту слична сцена оној од пре неколико деценија, чамац окренут наопако и тата око њега струже, глача, лепи, куцка, шлајфује, припремајући га за нову сезону веслања и похода на штуке.
Слој дашчица одавно је иструлио и замењен је новим слојевима неких других материјала.
Сада је већ и поприлично тежак, али то му даје стабилност и инерцију да се баш лепо заука кад се весла.
Иако одавно начевши своју девету деценију, тата не жели да набави неки модеран и лаган чамац.
Много му је драже да се из сезоне у сезону дружи са својим љубимцем којег је како каже „сањао у облику вршке, плетене од канапа и врбова прућа, у коју су се некада хватале рибе“.
Та му је вршка дала идеју како да направи чамац. И тај сан он досањава сваки пут када поправља свој чамац.
Мења му таласњаче, поправља трцало и палубу, а уградио му је и прстенове, да може да користи два весла. Тако сада осим пецања, веслање постаје још важнија мотивација и уживање.
Неко време весла, па када се умори, застане и пеца. (Штука је његова ужа специјалност, зато што је мудра, опрезна, брза и борбена.)
Много тога учим од свог оца, а док ужива у природи ослушкујући весла која тихо пљускају по води и мрешкају одсјај заласка сунца и истовремено се рекреира, учим како у остварењу свог сна може стално и изнова да се ужива.
