Ninine mustre: Čamac iz snova
Da se snovi ostvaruju, uverila sam se više puta u životu. Samo, mnoge snove koje ostvarimo, brzo zaboravimo u potrazi za novim izazovima i ispunjenjima svojih želja.
U svojoj porodici svedok sam jednog ostvarenja koje traje više od 4 decenije. Otac je jednog dana odlučio da napravi čamac.
Mi deca smo se silno obradovali novoj akciji u našem dvorištu i nije nam bilo jasno kako će od nekih velikih čamovih dasaka da nastane čamac.
Međutim, od tih dasaka, izrezane su tanke i duge letvice koje je tata sa još par momaka iz komšiluka lepio i kuckao na neku čudnu, dugačku konstrukciju napravljenu takođe od drvenih delova.
To je bio kostur koji je izrezan, kako tata reče, po sećanju na jednu jedrilicu kojom je kao momak jedrio Savom i Dunavom.
Čamac od tankih drvenih letvica presvučen je kudeljnim platnom, pa onda premazan nekim sredstvima i na kraju ofarban u tirkizno plavu boju.
Bio je vrlo lagan, a zbog kobilice urađene od više slojeva slepljenih i kasnije obrađenih letvica, bilo je vrlo lako upravljati njime, tako da smo brat i ja, iako stari svega 10 -11 godina, brzo naučili da veslamo. Dobili smo i svako svoje malo i lagano veslo i na kampovanju na Koruškoj, bili smo prava atrakcija, pogotovo u kasnim popodnevnim satima kada bi tata uzimao gitaru, a mi uz decu iz kampa, lagano ploveći duž obale, iz čamca pesmama zabavljali „publiku“ na obali.
I ove godine, po ko zna koji put, tata izvlači čamac koji je poslednjih decenija u glavnom ukotvljen na Zasavici, dovlači ga u dvorište i nešto oko njega radi.
Skoro svakog leta, u tom je dvorištu slična scena onoj od pre nekoliko decenija, čamac okrenut naopako i tata oko njega struže, glača, lepi, kucka, šlajfuje, pripremajući ga za novu sezonu veslanja i pohoda na štuke.
Sloj daščica odavno je istrulio i zamenjen je novim slojevima nekih drugih materijala.
Sada je već i poprilično težak, ali to mu daje stabilnost i inerciju da se baš lepo zauka kad se vesla.
Iako odavno načevši svoju devetu deceniju, tata ne želi da nabavi neki moderan i lagan čamac.
Mnogo mu je draže da se iz sezone u sezonu druži sa svojim ljubimcem kojeg je kako kaže „sanjao u obliku vrške, pletene od kanapa i vrbova pruća, u koju su se nekada hvatale ribe“.
Ta mu je vrška dala ideju kako da napravi čamac. I taj san on dosanjava svaki put kada popravlja svoj čamac.
Menja mu talasnjače, popravlja trcalo i palubu, a ugradio mu je i prstenove, da može da koristi dva vesla. Tako sada osim pecanja, veslanje postaje još važnija motivacija i uživanje.
Neko vreme vesla, pa kada se umori, zastane i peca. (Štuka je njegova uža specijalnost, zato što je mudra, oprezna, brza i borbena.)
Mnogo toga učim od svog oca, a dok uživa u prirodi osluškujući vesla koja tiho pljuskaju po vodi i mreškaju odsjaj zalaska sunca i istovremeno se rekreira, učim kako u ostvarenju svog sna može stalno i iznova da se uživa.
