Полиграфска испитивања: У белим лабораторијама лажи не пролазе
НОВИ САД: Још траје мистерија око убиства певачице Јелене Крсмановић Марјановић. Због тог злочина од пре готово годину и по, у Борчи је у петак ухапшњен њен супруг Зоран Марјановић. Он је за сада једини окривљени за то убиство.
Протеклих месеци, пре свега у јавности, спекулисало се о томе ко је убица певачице. У потрази за доказима, чланови породице Марјановић су чак тестирани и на полиграфу.
Супруг Зоран је прошао испитивање на детектору лажи, али, како су медији раније писали, свекар је пао.
Кривична дела због којих се многи зноје у удобној, али по много чему непријатној фотељи полиграфске лабораторије у новосадској Полицијској управи, најчешће су тешке крађе, разбојништва, убиства, лажно пријављивање и друга...
Осим осумњичених извршилаца, на полиграфу се често нађу и потенцијални „инсајдери”, за које се сумња да су можда изнутра помогли неко кривично дело.
Изјаве појединих сведока или особа које су на неки начин повезани с извршеним делом проверавају се полиграфом најчешће код пријављивања крађе возила и разбојништва, код којих постоји сумња да су извршени у договору с неким од радника мењачница, златара, кладионица и других објеката које су често на удару пљачкаша.
Полиграфска испитивања спроводе се при расветљавању свих кривичних дела у којима је извршилац непознат.
Такво тестирање је, по Закону о полицији, добровољно. Ипак, испитивање често и значајно помаже оперативцима у томе да се сумња оповргне или потврди.
Код нас је последњих година све популарнија употреба „приватних полиграфа”, које користе махом послодавци, родитељи и супружници да би проверили истинитост тврдњи запослених, деце, брачног друга или партнера или установили неки вид преваре.
Услуге приватног полиграфа, за разлику од оних које користи полиција, могу се добити у приватним детективским агенцијама, којих у Србији има више од 30, а полиграфисти су махом бивши припадници полиције обучени за детектовање лажи.
Када је реч о техници тестирања полиграфом, у нашој приватној пракси начешће се примењује класична – директна полиграфска метода с релевантним питањима, или провера веродостојности већ датог исказа.
Приликом тестирања постављају се најпре припремна питања, затим ударно питање – на пример: да ли знате ко је, да ли сте ви, следи контролно питање и на крају питање комплекса кривице.
Сва та питања и одговори се упоређују и изводи се закључак.
Испитивачи се изузетно уздају у апарат којим рукују и верују да се после сваког испитавања са сигурношћу може рећи шта је истина, а шта не.
Сматрају да тај апарат, односно мерни инструмент, не може да погреши.
Искуства полиграфских испитивача су показала да, ако су искусни, може се очекивати тачност и поузданост у процени од најмање 95 процената.
Ипак, полиграфски налаз није доказ у кривичном попступку, али неретко представља средство уз чију помоћ се долази директно до доказа – а полиграф се, кажу, не може преварити.
На питање да ли полиграф може да се изигра, стручњаци дају одричан одговор, истичући да се лаж открива индиректно јер још није измишљена справа која би је директно открила.
Сматрају да није могуће истовремено контролисати пет физиолошко-емоционалних промена на дати стимуланс јер је то под контролом централног нервног система.
Кад неко лице има намеру да обмане полиграф, оно заправо покушава да контролише једино оно што може контролисати, а то је дисање, не знајући при томе да на тај начин „скаче себи у стомак”. Парадокс је тај да се извршиоци дела најлакше открију управо при томе јер невино лице нема ниједан разлог да опструира тестирање, каже за „Дневник” искусан новосадски полиграфиста који је бар у 15.000 случајева у кривуљама апарата успешно проналазио лажи.
Иначе, полиграф је апарат који, без последица по здравље, истовремено региструје неколико аутономних физиолошких функција организма као што су: волумен и брзина откуцаја срца, промене у крвном притиску, амплитуде и фреквенција дисања и галванске реакције коже.
Они региструју људски глас као медијум који обезбеђује физиолошки одговор на психолошку промену, објашњавају стручњаци.
Наведене промене нису искључиво у вези с лажима, већ их је могуће изазвати и у експерименталним условима на више начина.
На пример, увођењем у видно поље испитаника фотографија с непријатним сдржајем или пак фотографијама обнажених особа, као и јаким акустучним и мирисним сензацијама или физичким стимуалацијама.
Просторија за испитивања с разлогом се зове лабораторија. Без икаквих детаља је, у тишини, и у белој боји.
Али, истини за вољу седење у тој фотељи – а пробали смо без разлога за страх – особи прикопчаној на разне каишеве и сензоре уопште није пријатно, ма како мирне савести била.
М. Вујачић
