Poligrafska ispitivanja: U belim laboratorijama laži ne prolaze

Proteklih meseci, pre svega u javnosti, spekulisalo se o tome ko je ubica pevačice. U potrazi za dokazima, članovi porodice Marjanović su čak testirani i na poligrafu.

Suprug Zoran je prošao ispitivanje na detektoru laži, ali, kako su mediji ranije pisali, svekar je pao.

Krivična dela zbog kojih se mnogi znoje u udobnoj, ali po mnogo čemu neprijatnoj fotelji poligrafske laboratorije u novosadskoj Policijskoj upravi, najčešće su teške krađe, razbojništva, ubistva, lažno prijavljivanje i druga...

Osim osumnjičenih izvršilaca, na poligrafu se često nađu i potencijalni „insajderi”, za koje se sumnja da su možda iznutra pomogli neko krivično delo.

Izjave pojedinih svedoka ili osoba koje su na neki način povezani s izvršenim delom proveravaju se poligrafom najčešće kod prijavljivanja krađe vozila i razbojništva, kod kojih postoji sumnja da su izvršeni u dogovoru s nekim od radnika menjačnica, zlatara, kladionica i drugih objekata koje su često na udaru pljačkaša.

Poligrafska ispitivanja sprovode se pri rasvetljavanju svih krivičnih dela u kojima je izvršilac nepoznat.

Takvo testiranje je, po Zakonu o policiji, dobrovoljno. Ipak, ispitivanje često i značajno pomaže operativcima u tome da se sumnja opovrgne ili potvrdi.

Kod nas je poslednjih godina sve popularnija upotreba „privatnih poligrafa”, koje koriste mahom poslodavci, roditelji i supružnici da bi proverili istinitost tvrdnji zaposlenih, dece, bračnog druga ili partnera ili ustanovili neki vid prevare.

Usluge privatnog poligrafa, za razliku od onih koje koristi policija, mogu se dobiti u privatnim detektivskim agencijama, kojih u Srbiji ima više od 30, a poligrafisti su mahom bivši pripadnici policije obučeni za detektovanje laži.

Kada je reč o tehnici testiranja poligrafom, u našoj privatnoj praksi načešće se primenjuje klasična – direktna poligrafska metoda s relevantnim pitanjima, ili provera verodostojnosti već datog iskaza.

Prilikom testiranja postavljaju se najpre pripremna pitanja, zatim udarno pitanje – na primer: da li znate ko je, da li ste vi, sledi kontrolno pitanje i na kraju pitanje kompleksa krivice.

Sva ta pitanja i odgovori se upoređuju i izvodi se zaključak.

Ispitivači se izuzetno uzdaju u aparat kojim rukuju i veruju da se posle svakog ispitavanja sa sigurnošću može reći šta je istina, a šta ne.

Smatraju da taj aparat, odnosno merni instrument, ne može da pogreši.

Iskustva poligrafskih ispitivača su pokazala da, ako su iskusni, može se očekivati tačnost i pouzdanost u proceni od najmanje 95 procenata.

Ipak, poligrafski nalaz nije dokaz u krivičnom popstupku, ali neretko predstavlja sredstvo uz čiju pomoć se dolazi direktno do dokaza – a poligraf se, kažu, ne može prevariti.

Na pitanje da li poligraf može da se izigra, stručnjaci daju odričan odgovor, ističući da se laž otkriva indirektno jer još nije izmišljena sprava koja bi je direktno otkrila.

Smatraju da nije moguće istovremeno kontrolisati pet fiziološko-emocionalnih promena na dati stimulans jer je to pod kontrolom centralnog nervnog sistema.

Kad neko lice ima nameru da obmane poligraf, ono zapravo pokušava da kontroliše jedino ono što može kontrolisati, a to je disanje, ne znajući pri tome da na taj način „skače sebi u stomak”. Paradoks je taj da se izvršioci dela najlakše otkriju upravo pri tome jer nevino lice nema nijedan razlog da opstruira testiranje, kaže za „Dnevnik” iskusan novosadski poligrafista koji je bar u 15.000 slučajeva u krivuljama aparata uspešno pronalazio laži.

Inače, poligraf je aparat koji, bez posledica po zdravlje, istovremeno registruje nekoliko autonomnih fizioloških funkcija organizma kao što su: volumen i brzina otkucaja srca, promene u krvnom pritisku, amplitude i frekvencija disanja i galvanske reakcije kože.

Oni registruju ljudski glas kao medijum koji obezbeđuje fiziološki odgovor na psihološku promenu, objašnjavaju stručnjaci.

Navedene promene nisu isključivo u vezi s lažima, već ih je moguće izazvati i u eksperimentalnim uslovima na više načina.

Na primer, uvođenjem u vidno polje ispitanika fotografija s neprijatnim sdržajem ili pak fotografijama obnaženih osoba, kao i jakim akustučnim i mirisnim senzacijama ili fizičkim stimualacijama.

Prostorija za ispitivanja s razlogom se zove laboratorija. Bez ikakvih detalja je, u tišini, i u beloj boji.

Ali, istini za volju sedenje u toj fotelji – a probali smo bez razloga za strah – osobi prikopčanoj na razne kaiševe i senzore uopšte nije prijatno, ma kako  mirne savesti bila.

M. Vujačić