САНУ : "Српско писмо, језик и књижевност су скрајнути"
Округлим столом, посвећеним савременој српској драмској и књижевности за децу, јуче је у Огранку САНУ у Новом Саду практично заокружен четворогодишњи пројекат„Српска књижевност данас”, који је иницирао академик Миро Вуксановић.
Овај јединствен подухват, који је умногоме наслоњен на антологијску едицију Матице српске „Десет векова српске књижевности”, практично је започео 2014. када је у фокусу била српска поезија, потом је пажња усмерена на прозу у последњих четрдесетак година, 2016. је била у знаку књижевне критике и есејистике, да би се сада тематски лук затворио...
„Основна намера пројекта је да се дефинише савремени српски књижевни корпус. То значи да се добије кратак али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима - поезија, проза, есеј, критика, драма, литература за децу - где год живе и пишу Срби, у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској... Јер је књижевност основни уметнички знак и заштитник језика на којем настаје. У садашњим приликама скрајнути су и српска књижевност и српски језик и његово природно писмо”, навео је јуче у уводном слову академик Вуксановић.
Истовремено, он је упозорио на чињеницу да књижевност данас, не само у српским оквирима, већ у планетарним, ништа не може сама да уради за себе. „Књижевност данас не може сама, као што није могла никада, али њена зависност никада није огромна као сада”, поручио је угледни књижевник. Као илустрацију навео је пример прошлогодишње Нобелове награде за књижевност, коју је добио Боб Дилан.
„Дилан до тог чина није био познат као писац чије се књиге читају, већ као певач и композитор чији се стихови слушају. Да је он објављивао своје песме у малотиражним часописима и књигама, као што раде и познати светски песници, сигурно је да његова поезија не би била где је данас. Шта се догодило, можемо да замишљамо: Нобелов комитет је запазио да уметничка књижевност више није угледна као пре, да је готово прегрнута разним другим облицима читања и нечитања, дигиталним, електронским... те да је књижевност у дубокој сенци политике. И сетили су се старогрчког синкретизма који се одржао и у другим епохама као примамљив спој више уметности у једном делу. Уперили су прст и рекли да се то доследно остварује у уметности Боба Дилана. Даљи ток ствари је познат, али остаје непознато да ли ћемо и даље као раније имати Нобелову награду за књижевност”...
Уводни реферат о савременој српској драмској књижевности проф. др Љиљане Пешикан-Љуштановић издвојио је реперне фигуре у развоју те литературе од педесетих година прошлог века на овамо, попут Ђорђа Лабовића и његовог „Небеског одреда”, затим Миодрага Павловића, Јована Христића, Борислава Михајловића Михиза, па Александра Поповића, Борислава Пекића и Љубомира Симовића, све до Душана Ковачевића, док је о генерацији аутора која је стасала у новом миленијуму говорио др Светислав Јованов. Доцент др Миливоје Млађеновић је говорио о савременој драмској књижевности за децу, направивши дако одличан увод за слово проф. др Јована Љуштановића уопште о књижевности за најмлађе, те реферате на ту тему проф. др Зоране Опачића и др Тијане Тропин.
Као и у случају пређашњих округлих столова посвећених поезији, прози, те књижевној теорији и есејистици, слова и са јучерашње сесије биће објављена у посебној свесци серијала „Српска књижевност данас”, мада је академик Вуксановић најавио и могућност да сва та казивања буду сабрана у једној књизи.
М. Стајић