Војвођански Амазон: У царству поплављених шума и неиспричаних басни

Бирајући где од укупно 176.635 хектара које обухвата Резерват биосфере “Бачко Подунавље” да оставимо поруку о одлуци УНЕСКО-а, пут нас је одвео на дунавску обалу у околини села Плавна. Већ на приласку подручју плавних шума, у селу Младеново срели смо роду којој смо првој саопштили вест из УНЕСКО-а…

„Право да вам кажем мени је свеједно… Тамо идем само на ручак и онда назад овде у село. Муж и ја смо дигли кредит у швајцарцима за ово гнездо и ево сад једва плаћамо рату, а мајстори радили на брзину па већ морамо да реновирамо, плус гориво до Африке и назад па још и ЕПС-у закуп за бандеру и шта нам остане… Не можемо ни у чарду да свратимо него сами морамо да ловимо рибе и жабе. Сваки дан се блатњавих ногу враћам кући, а комарци к’о роде… Идите тамо даље у шуму према Дунаву па причајте то зечевима, срнама и дивљим свињама они ће можда волети да чују…“, рече помало озлојеђена рода, склопи крила и нестаде у дубини свог скупо плаћеног гнезда са доста неуредном фасадом.

Све ужим и ужим путем стигосмо и до првог дунавца и непроходних путева плавних шума због чега се северозапад Војводине и назива “Европским Амазоном”. У таквом амбијенту где се преплићу река и рукавци, баре и шума,  утисци смењују није тешко закључити зашто је УНЕСКО “Бачко Подунавље” ставио међу 669 светских Резервата биосфере.

„О, баш им хвала, добро су се сетили“,– одговори нам дивља свиња док је са десетак прасића роварила по шуми. „Али немојте молим вас да ме сликате, нисам се спремила да “изађем у Дневнику”, деца су ме сву исфлекала и изуједала. Не може ни њих, они су малолетни и нећу да ми се већ сада “повлаче по новинама”, грокну она и затим издаде команду на коју су сви прасићи утекли у шуму.

На позиве да се врати се ипак одазвала, али уз изричит захтев да колегиница одложи фото-апарат.

„Па добро, шта да вам кажем.. Због ловаца и криволоваца сам се селила већ неколико пута. А ако нема њих, онда дођу ови са тестерама па нам посеку шуму. Родом сам из околине Апатина, а види где сам сада… Деца таман крену у једну школу и навикну се мало, кад почну да праште сачмаре и ми шта ћемо него бежанија! Ако ће тај УНЕСКО све то да заустави, онда поздрављам и гласаћу за њих ако треба, само да извадим нову личну карту, али мораћу у Апатин по крштеницу…“, исприча нам она у даху и рече да жури назад у шуму код деце јер се у близини мота читав чопор шакала.

Шуме у приобаљу Дунава јесу непроходне, али се вест из УНЕСКО-а и новинарској екипи која спопада животиње изгледа брзо пренела. Жабе које смо срели на обали Дунава рекоше да су чуле за вест, али и да су они демократски устројена заједница и да морају прво да усагласе свој став јер је у питању таква важна одлука, те да ће нам своје саопштење накнадно проследити.

„Ми смо се већ жалили “овима од горе” да је вода у Дунаву све прљавија, али нико нас не слуша. Када то ступи на снагу, ми ћемо да видимо шта ће да ураде по том питању и предаћемо своје захтеве“, одкрекета једна од њих и ђипну у плићак на хитни састанак код чамаца на који непозвана дође и једна рода из Младенова...

„Срне ћете тешко видети, оне су плашљиве као и ми, јазавци вам сада спавају, а лисица, ако је и сретнете, сигурно неће дати изјаву или ће тражити текст на ауторизацију. Још од како их је Езоп оклеветао у оним баснама оне неће да причају за медије“, добаци у трку зец, а питање шта он мисли о одлуци УНЕСКО-а остаде да лебди у прашини коју је подигао за собом.

Како то обично бива у нетакнутој или скоро нетакнутој природи, људи су (некад на срећу а некад на жалост) мањинска заједница и једва их пронађосмо као да су они овде угрожена врста. Стално насељених  једино има на самом одбрамбеном насипу где је на сваких десетак километара по једна кућа - чуварница.

„Природа је овде прелепа и стварно имамо савршени мир, али ипак фали нам још људи да имамо са ким да попричамо и да се дружимо“, каже Саша Савић, један од чувара насипа који овде живи са супругом и сином. Његова задужења су да прегледа насип, да коси траву са обе стране   

„Овде стварно нема много крађе дрва или дивљачи, јер има чувара који пазе на реку, посебно се чува и шума, али било би добро да се појача заштита целог подручја и због других ствари“, прича Саша и додаје да има увек неког посла око насипа.

Он нас је повео путељком кроз шуму где је било прилике да се чује глас озлоглашених дунавских комараца.

„Ми смо пре свега за развој еколошког туризма… Ако је УНЕСКО заштитио, ваљда ће доводити некога да то види. Имамо овде можда пар викендаша, а нас милијарду, ми немамо коме крв да пијемо“, рекоше зујећи комарци, а онда навалише на нас као да их је послао неко из Завода за трансфузију да прикупе годишњу залиху и више их ништа нисмо разумели.

Поред свих лепота коју пружају десетине километара Дунавске обале са свим својим рукавцима, адама и дивљим плажама, разноврсности биљног и животињског света, највеће богатство Бачког Подунавља дефинитивно имају Анита и Гашпар Чоти, који на “Чуварници 8”, недалеко од вуковарске скеле, живе са својих десеторо деце, док је једанаесто – најстарија ћерка, већ засновала своју породицу.

„Овде се живи онако како мораш. Лепо је и мирно, али и незгодно због деце, нарочито зими јер се овај пут не чисти, али онда палим трактор па се некако пробијемо до села“, прича Гашпар који на овом месту са супругом и децом живи већ 18 година.

Оно што његову супругу Аниту помало боли, није то што многобројну породицу подиже усред ове војвођанске недођије, већ што због нешто мало земље коју поседују и Гашпаровог чуварског запослења, од државе не добија ни динара на име дечјег додатка и једина помоћ овој великој и веселој породици јесте такси превоз до школе коју им је обезбедила општина Бач.

Саша нас је извео на Дунав, а затим и позвао деда Васу да нас превезе чамцем до мини викенд насеља сачињеног од дрвених сојеница.

„Ми овде штитимо колико можемо, али опет се појави неко ко не размишља пуно па овде по обали оставе смеће. Ово је прави рај и треба да се заштити што више јер без тога ће се тешко очувати. Истина је да овде долазе и бораве углавном људи који воле и пазе природу и надамо се да ће нас таквих бити више“, каже деда Васа, успут се похваливши како је пре неколико година Ђорђе Балашевић трагајући за локацијама где ће снимати филм, седео за столом баш испред његове сојенице, а то нам потврђује и Васина супруга Нена која додаје да је познати певач “пикирао” баш њихово двориште, иако су неки функционери хтели да га одведу на другу страну.  

У повратку “на суво” чувар Саша нам каже да у овом делу обале може да се ужива у миру и лепоти, али и да са породицом воли понекад да оде до неког већег града како не би заборавили како изгледа “цивилизација”.

А у првој цивилизацији, селу Плавна кажу да би најпре требало зауставити планску сечу дрва јер је комплетно Подунавље прилично посечено па су на ред дошле и парцеле са тополама које немају још ни 20 година.

Нико Перковић

Фото: Јелена Ивановић