Vojvođanski Amazon: U carstvu poplavljenih šuma i neispričanih basni

Birajući gde od ukupno 176.635 hektara koje obuhvata Rezervat biosfere “Bačko Podunavlje” da ostavimo poruku o odluci UNESKO-a, put nas je odveo na dunavsku obalu u okolini sela Plavna. Već na prilasku području plavnih šuma, u selu Mladenovo sreli smo rodu kojoj smo prvoj saopštili vest iz UNESKO-a…

„Pravo da vam kažem meni je svejedno… Tamo idem samo na ručak i onda nazad ovde u selo. Muž i ja smo digli kredit u švajcarcima za ovo gnezdo i evo sad jedva plaćamo ratu, a majstori radili na brzinu pa već moramo da renoviramo, plus gorivo do Afrike i nazad pa još i EPS-u zakup za banderu i šta nam ostane… Ne možemo ni u čardu da svratimo nego sami moramo da lovimo ribe i žabe. Svaki dan se blatnjavih nogu vraćam kući, a komarci k’o rode… Idite tamo dalje u šumu prema Dunavu pa pričajte to zečevima, srnama i divljim svinjama oni će možda voleti da čuju…“, reče pomalo ozlojeđena roda, sklopi krila i nestade u dubini svog skupo plaćenog gnezda sa dosta neurednom fasadom.

Sve užim i užim putem stigosmo i do prvog dunavca i neprohodnih puteva plavnih šuma zbog čega se severozapad Vojvodine i naziva “Evropskim Amazonom”. U takvom ambijentu gde se prepliću reka i rukavci, bare i šuma,  utisci smenjuju nije teško zaključiti zašto je UNESKO “Bačko Podunavlje” stavio među 669 svetskih Rezervata biosfere.

„O, baš im hvala, dobro su se setili“,– odgovori nam divlja svinja dok je sa desetak prasića rovarila po šumi. „Ali nemojte molim vas da me slikate, nisam se spremila da “izađem u Dnevniku”, deca su me svu isflekala i izujedala. Ne može ni njih, oni su maloletni i neću da mi se već sada “povlače po novinama”, groknu ona i zatim izdade komandu na koju su svi prasići utekli u šumu.

Na pozive da se vrati se ipak odazvala, ali uz izričit zahtev da koleginica odloži foto-aparat.

„Pa dobro, šta da vam kažem.. Zbog lovaca i krivolovaca sam se selila već nekoliko puta. A ako nema njih, onda dođu ovi sa testerama pa nam poseku šumu. Rodom sam iz okoline Apatina, a vidi gde sam sada… Deca taman krenu u jednu školu i naviknu se malo, kad počnu da prašte sačmare i mi šta ćemo nego bežanija! Ako će taj UNESKO sve to da zaustavi, onda pozdravljam i glasaću za njih ako treba, samo da izvadim novu ličnu kartu, ali moraću u Apatin po krštenicu…“, ispriča nam ona u dahu i reče da žuri nazad u šumu kod dece jer se u blizini mota čitav čopor šakala.

Šume u priobalju Dunava jesu neprohodne, ali se vest iz UNESKO-a i novinarskoj ekipi koja spopada životinje izgleda brzo prenela. Žabe koje smo sreli na obali Dunava rekoše da su čule za vest, ali i da su oni demokratski ustrojena zajednica i da moraju prvo da usaglase svoj stav jer je u pitanju takva važna odluka, te da će nam svoje saopštenje naknadno proslediti.

„Mi smo se već žalili “ovima od gore” da je voda u Dunavu sve prljavija, ali niko nas ne sluša. Kada to stupi na snagu, mi ćemo da vidimo šta će da urade po tom pitanju i predaćemo svoje zahteve“, odkreketa jedna od njih i đipnu u plićak na hitni sastanak kod čamaca na koji nepozvana dođe i jedna roda iz Mladenova...

„Srne ćete teško videti, one su plašljive kao i mi, jazavci vam sada spavaju, a lisica, ako je i sretnete, sigurno neće dati izjavu ili će tražiti tekst na autorizaciju. Još od kako ih je Ezop oklevetao u onim basnama one neće da pričaju za medije“, dobaci u trku zec, a pitanje šta on misli o odluci UNESKO-a ostade da lebdi u prašini koju je podigao za sobom.

Kako to obično biva u netaknutoj ili skoro netaknutoj prirodi, ljudi su (nekad na sreću a nekad na žalost) manjinska zajednica i jedva ih pronađosmo kao da su oni ovde ugrožena vrsta. Stalno naseljenih  jedino ima na samom odbrambenom nasipu gde je na svakih desetak kilometara po jedna kuća - čuvarnica.

„Priroda je ovde prelepa i stvarno imamo savršeni mir, ali ipak fali nam još ljudi da imamo sa kim da popričamo i da se družimo“, kaže Saša Savić, jedan od čuvara nasipa koji ovde živi sa suprugom i sinom. Njegova zaduženja su da pregleda nasip, da kosi travu sa obe strane   

„Ovde stvarno nema mnogo krađe drva ili divljači, jer ima čuvara koji paze na reku, posebno se čuva i šuma, ali bilo bi dobro da se pojača zaštita celog područja i zbog drugih stvari“, priča Saša i dodaje da ima uvek nekog posla oko nasipa.

On nas je poveo puteljkom kroz šumu gde je bilo prilike da se čuje glas ozloglašenih dunavskih komaraca.

„Mi smo pre svega za razvoj ekološkog turizma… Ako je UNESKO zaštitio, valjda će dovoditi nekoga da to vidi. Imamo ovde možda par vikendaša, a nas milijardu, mi nemamo kome krv da pijemo“, rekoše zujeći komarci, a onda navališe na nas kao da ih je poslao neko iz Zavoda za transfuziju da prikupe godišnju zalihu i više ih ništa nismo razumeli.

Pored svih lepota koju pružaju desetine kilometara Dunavske obale sa svim svojim rukavcima, adama i divljim plažama, raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, najveće bogatstvo Bačkog Podunavlja definitivno imaju Anita i Gašpar Čoti, koji na “Čuvarnici 8”, nedaleko od vukovarske skele, žive sa svojih desetoro dece, dok je jedanaesto – najstarija ćerka, već zasnovala svoju porodicu.

„Ovde se živi onako kako moraš. Lepo je i mirno, ali i nezgodno zbog dece, naročito zimi jer se ovaj put ne čisti, ali onda palim traktor pa se nekako probijemo do sela“, priča Gašpar koji na ovom mestu sa suprugom i decom živi već 18 godina.

Ono što njegovu suprugu Anitu pomalo boli, nije to što mnogobrojnu porodicu podiže usred ove vojvođanske nedođije, već što zbog nešto malo zemlje koju poseduju i Gašparovog čuvarskog zaposlenja, od države ne dobija ni dinara na ime dečjeg dodatka i jedina pomoć ovoj velikoj i veseloj porodici jeste taksi prevoz do škole koju im je obezbedila opština Bač.

Saša nas je izveo na Dunav, a zatim i pozvao deda Vasu da nas preveze čamcem do mini vikend naselja sačinjenog od drvenih sojenica.

„Mi ovde štitimo koliko možemo, ali opet se pojavi neko ko ne razmišlja puno pa ovde po obali ostave smeće. Ovo je pravi raj i treba da se zaštiti što više jer bez toga će se teško očuvati. Istina je da ovde dolaze i borave uglavnom ljudi koji vole i paze prirodu i nadamo se da će nas takvih biti više“, kaže deda Vasa, usput se pohvalivši kako je pre nekoliko godina Đorđe Balašević tragajući za lokacijama gde će snimati film, sedeo za stolom baš ispred njegove sojenice, a to nam potvrđuje i Vasina supruga Nena koja dodaje da je poznati pevač “pikirao” baš njihovo dvorište, iako su neki funkcioneri hteli da ga odvedu na drugu stranu.  

U povratku “na suvo” čuvar Saša nam kaže da u ovom delu obale može da se uživa u miru i lepoti, ali i da sa porodicom voli ponekad da ode do nekog većeg grada kako ne bi zaboravili kako izgleda “civilizacija”.

A u prvoj civilizaciji, selu Plavna kažu da bi najpre trebalo zaustaviti plansku seču drva jer je kompletno Podunavlje prilično posečeno pa su na red došle i parcele sa topolama koje nemaju još ni 20 godina.

Niko Perković

Foto: Jelena Ivanović