Аукцијске куће по свету продају импресионисте краља Милана

 је велика мистерија. Претпоставља се да је краљ Милан слике куповао, а колико и чија дела тачно, е, то нико не зна. Барем у Србији.

Да ствар буде занимљивија, сигурно је да се с времена на време у аукцијским кућама широм света појаве дела која се приписују колекцији српског краља. На основу чега се дела доводе у везу с Миланом, сасвим је друго питање. Али слике се продају, а као порекло се наводи да се биле у поседу краља Србије.



Како је за „Дневник” потврдило неколико еминентних српских историчара уметности и људи који су водили неке од најзначајнијих музеја, сигурно је једино да се не зна тачан назив ниједне слике импресиониста коју је купио краљ Милан, али се сви слажу у томе да је он дела те револуцинарне епохе светског сликарства поседовао.



Било како било, 2013. године је на аукцији продат пастел Едгара Дегаа, који се приписује колекцији краља Милана, што је у каталогу и наведено, и то за милион долара. На аукцији је било и дело Тулуз-Лотрека „Иза кулиса циркуса”, чија вредност је процењена на три милиона долара, али није продато. То није све: продавао се још један пастел Едгара Дегаа из серије пласачица, а цена му је била 1,2 милион долара.



То су само нека од дела која су се претходних деценија продавала по светским аукцијама, а за које се тврдило да их је купи краљ Милан, па да су потом мењала власнике. Наравно, с обзиром на то да попис дела која је поседовао краљ Милан никада није направљен, лако је да се дела за које је изгубљен прави траг припишу Милану Обреновићу. Можда су слике заиста биле његове, а можда...



Дакле, овде имамо две недоумице: да ли је слике уопште куповао, ако се не зна назив ни једне једине коју је поседовао и шта је с њима било, ако их је имао.Да је слике куповао постоје потврде из неколико извора.



Остала је забележена прича да је у Паризу српски краљ знао да ноћу упадне у кућу чувеног француског сликара Тулуз-Лотрека и буди га само да би од њега купио слику. То је забележено и у холивудском филму о Тулуз-Лотрековом животу. Такође, пронађен је и портрет краља Милана који је настао у фотографском атељеу „Надар” у Паризу, а „Надар” је познат не само по фотографијама, већ и по томе што су у њему излагали импресионисти.



На основу тога могло би се закључити да је краљ Милан познавао сликаре и да је највероватније куповао нека од њихових дела. Он је био вероватно једини европски монарх који је имао слуха за импресионистичко сликарство. Дакле, правац који ће изменити историју уметности и који је тек у каснијим деценијама у Европи постао ствар престижа и доминације, у Србији је још осамдесетих година 19. века имао пасионираног љубитеља – и то краља!



Када су српски сликари из колекције у питању, на светлост дана, после више од 100 година, бануо је портрет краљице Наталије Обреновић, дело чувеног Уроша Предића. Краљ Милан је поседовао неколико слика тог аутора, а о путу краљичиног портрета дугом више од века – од двора до аукцијске куће у Лондону где је продат 2007, па до Беча, где је понуђен на продају 2011, за сада се може само нагађати. Слично, у једном селу код Ниша откривен је портрет Милана Обреновића, дело Ђорђа Крстића, краљевог стипендисте и једног од најпознатијих српских реалиста. У време Првог светског рата, слику су сабљама исекли бугарски војници. Тешко оштећено дело, које је јединствено у српском сликарству као једини просторни портрет, недавно је рестаурирано.



Нема сумње да је неке колиције било, али какве? Интригантно је и то што се зна да су на аукцији у Бечу 1905. године продате неке ствари из заоставштине породице Обреновић, али је тамо било мало слика. Занимљиво је да се ни код једне слике коју смо пронашли да се продаје по свету не наводи да је купљена у Бечу на тој познатој аукцији.



Шта је било с колекцијом слика импресиониста?

Уврежено је мишљење да је колекција, укључујући и импресионисте, нестала након Мајског преврата 1903. Међутим, и то се мора узети с резервом јер је питање да ли је Милан уопште све купљене слике донео у Београд или их је можда држао негде у Паризу или Бечу. У неком стану, хотелу или галерији.



Има и оних који тврде да је део слика оставио прогнаној супрузи краљици Наталији. Међутим, и то је велико питање јер је она умрла у потпуној беди. Мада би траг преко Наталије можда могао довести до неких слика или њиховог путешествија.После Мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић припала је Наталији Обреновић, великој добротворки.

Тестаментом је имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића, а део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету. Треба додати и да садржина тестамента није позната у потпуности, већ само детаљи.



Било како било, тврди се да је после Мајског преврата и атентата, то јест убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, са сцене Србије заувек нестала династија Обреновић, али и колекција слика. Пошто никада није ни направљен тачан попис дела која је краљ поседовао, о њеној вредности се данас може само нагађати. Не зна се ни да ли је слика било пет или 55: све је под велом тајне. Јаван је био само атентат и убиство Александра и Драге, а да ли су Аписови јунаци мрзели краља и краљицу а волели слике и паре – и то треба истражити. Да ли су их продавали по Србији или по Европи или су слике чували за успомену по таванима и подрумима?



Ипак, нада за проналазак неке слике Тулуз-Лотрека, Клода Монеа, Едгара Дегаа или ко зна кога другог, још увек постоји. Кад могу аукцијске куће да налазе дела која се приписују колекцији краља Милана, можда се посрећи и неком нашем колекционару или случајном налазачу?



Дејан Урошевић

 

Волео је жене, али и уметност



Милан је био веома контроверзна особа, коју Срби никада нису волели. На њега  је покушано неколико атентата, подигнута Тимочка буна, водио је и губио ратове, али је спровео многе реформе без којих Србија сигурно не би успела да победи у два балканска рата и буде део победничких сила у Првом светском рату. Волео је уметност и жене, а сада је сигурно да је био далеко испред свог времена, нарочито када је Србија у питању. Човека који је ценио импресионистичко сликарство у време када су га исмевали најзначајнији француски ликовни критичари, у Србији су покушали да убију.



Велике промене десиле су се и у уметности – у Србију су почели да стижу уметнички утицаји са Запада, српски сликари су се укључили у светске токове, а краљ је и сам био ктитор бројних младих уметника који су слати у Париз и Беч на школовање и усавршавање.

Да у причи о сликама има истине можда је посредан доказ и његов однос према несретном и генијалном Ђури Јакшићу којег је Милан од 1872. године узео неку врсту заштите и обезбедивши му посао у Државној штампарији.