Aukcijske kuće po svetu prodaju impresioniste kralja Milana

 je velika misterija. Pretpostavlja se da je kralj Milan slike kupovao, a koliko i čija dela tačno, e, to niko ne zna. Barem u Srbiji.

Da stvar bude zanimljivija, sigurno je da se s vremena na vreme u aukcijskim kućama širom sveta pojave dela koja se pripisuju kolekciji srpskog kralja. Na osnovu čega se dela dovode u vezu s Milanom, sasvim je drugo pitanje. Ali slike se prodaju, a kao poreklo se navodi da se bile u posedu kralja Srbije.



Kako je za „Dnevnik” potvrdilo nekoliko eminentnih srpskih istoričara umetnosti i ljudi koji su vodili neke od najznačajnijih muzeja, sigurno je jedino da se ne zna tačan naziv nijedne slike impresionista koju je kupio kralj Milan, ali se svi slažu u tome da je on dela te revolucinarne epohe svetskog slikarstva posedovao.



Bilo kako bilo, 2013. godine je na aukciji prodat pastel Edgara Degaa, koji se pripisuje kolekciji kralja Milana, što je u katalogu i navedeno, i to za milion dolara. Na aukciji je bilo i delo Tuluz-Lotreka „Iza kulisa cirkusa”, čija vrednost je procenjena na tri miliona dolara, ali nije prodato. To nije sve: prodavao se još jedan pastel Edgara Degaa iz serije plasačica, a cena mu je bila 1,2 milion dolara.



To su samo neka od dela koja su se prethodnih decenija prodavala po svetskim aukcijama, a za koje se tvrdilo da ih je kupi kralj Milan, pa da su potom menjala vlasnike. Naravno, s obzirom na to da popis dela koja je posedovao kralj Milan nikada nije napravljen, lako je da se dela za koje je izgubljen pravi trag pripišu Milanu Obrenoviću. Možda su slike zaista bile njegove, a možda...



Dakle, ovde imamo dve nedoumice: da li je slike uopšte kupovao, ako se ne zna naziv ni jedne jedine koju je posedovao i šta je s njima bilo, ako ih je imao.Da je slike kupovao postoje potvrde iz nekoliko izvora.



Ostala je zabeležena priča da je u Parizu srpski kralj znao da noću upadne u kuću čuvenog francuskog slikara Tuluz-Lotreka i budi ga samo da bi od njega kupio sliku. To je zabeleženo i u holivudskom filmu o Tuluz-Lotrekovom životu. Takođe, pronađen je i portret kralja Milana koji je nastao u fotografskom ateljeu „Nadar” u Parizu, a „Nadar” je poznat ne samo po fotografijama, već i po tome što su u njemu izlagali impresionisti.



Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da je kralj Milan poznavao slikare i da je najverovatnije kupovao neka od njihovih dela. On je bio verovatno jedini evropski monarh koji je imao sluha za impresionističko slikarstvo. Dakle, pravac koji će izmeniti istoriju umetnosti i koji je tek u kasnijim decenijama u Evropi postao stvar prestiža i dominacije, u Srbiji je još osamdesetih godina 19. veka imao pasioniranog ljubitelja – i to kralja!



Kada su srpski slikari iz kolekcije u pitanju, na svetlost dana, posle više od 100 godina, banuo je portret kraljice Natalije Obrenović, delo čuvenog Uroša Predića. Kralj Milan je posedovao nekoliko slika tog autora, a o putu kraljičinog portreta dugom više od veka – od dvora do aukcijske kuće u Londonu gde je prodat 2007, pa do Beča, gde je ponuđen na prodaju 2011, za sada se može samo nagađati. Slično, u jednom selu kod Niša otkriven je portret Milana Obrenovića, delo Đorđa Krstića, kraljevog stipendiste i jednog od najpoznatijih srpskih realista. U vreme Prvog svetskog rata, sliku su sabljama isekli bugarski vojnici. Teško oštećeno delo, koje je jedinstveno u srpskom slikarstvu kao jedini prostorni portret, nedavno je restaurirano.



Nema sumnje da je neke kolicije bilo, ali kakve? Intrigantno je i to što se zna da su na aukciji u Beču 1905. godine prodate neke stvari iz zaostavštine porodice Obrenović, ali je tamo bilo malo slika. Zanimljivo je da se ni kod jedne slike koju smo pronašli da se prodaje po svetu ne navodi da je kupljena u Beču na toj poznatoj aukciji.



Šta je bilo s kolekcijom slika impresionista?

Uvreženo je mišljenje da je kolekcija, uključujući i impresioniste, nestala nakon Majskog prevrata 1903. Međutim, i to se mora uzeti s rezervom jer je pitanje da li je Milan uopšte sve kupljene slike doneo u Beograd ili ih je možda držao negde u Parizu ili Beču. U nekom stanu, hotelu ili galeriji.



Ima i onih koji tvrde da je deo slika ostavio prognanoj supruzi kraljici Nataliji. Međutim, i to je veliko pitanje jer je ona umrla u potpunoj bedi. Mada bi trag preko Natalije možda mogao dovesti do nekih slika ili njihovog putešestvija.Posle Majskog prevrata 1903. godine sva imovina porodice Obrenović pripala je Nataliji Obrenović, velikoj dobrotvorki.

Testamentom je imanja u Srbiji zaveštala je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića, a deo u novcu i umetničkim slikama odredila je živim potomcima Jakova Obrenovića, brata kneza Miloša Obrenovića. Kraljica Natalija je 1903. godine želela da imovinu u Srbiji pokloni porodici Jakovljević, ali oni nisu smeli da prihvate iz straha od tadašnje dinastije Karađorđević, pa je tako više od 7.700 hektara šume dato Beogradskom univerzitetu. Treba dodati i da sadržina testamenta nije poznata u potpunosti, već samo detalji.



Bilo kako bilo, tvrdi se da je posle Majskog prevrata i atentata, to jest ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, sa scene Srbije zauvek nestala dinastija Obrenović, ali i kolekcija slika. Pošto nikada nije ni napravljen tačan popis dela koja je kralj posedovao, o njenoj vrednosti se danas može samo nagađati. Ne zna se ni da li je slika bilo pet ili 55: sve je pod velom tajne. Javan je bio samo atentat i ubistvo Aleksandra i Drage, a da li su Apisovi junaci mrzeli kralja i kraljicu a voleli slike i pare – i to treba istražiti. Da li su ih prodavali po Srbiji ili po Evropi ili su slike čuvali za uspomenu po tavanima i podrumima?



Ipak, nada za pronalazak neke slike Tuluz-Lotreka, Kloda Monea, Edgara Degaa ili ko zna koga drugog, još uvek postoji. Kad mogu aukcijske kuće da nalaze dela koja se pripisuju kolekciji kralja Milana, možda se posreći i nekom našem kolekcionaru ili slučajnom nalazaču?



Dejan Urošević

 

Voleo je žene, ali i umetnost



Milan je bio veoma kontroverzna osoba, koju Srbi nikada nisu voleli. Na njega  je pokušano nekoliko atentata, podignuta Timočka buna, vodio je i gubio ratove, ali je sproveo mnoge reforme bez kojih Srbija sigurno ne bi uspela da pobedi u dva balkanska rata i bude deo pobedničkih sila u Prvom svetskom ratu. Voleo je umetnost i žene, a sada je sigurno da je bio daleko ispred svog vremena, naročito kada je Srbija u pitanju. Čoveka koji je cenio impresionističko slikarstvo u vreme kada su ga ismevali najznačajniji francuski likovni kritičari, u Srbiji su pokušali da ubiju.



Velike promene desile su se i u umetnosti – u Srbiju su počeli da stižu umetnički uticaji sa Zapada, srpski slikari su se uključili u svetske tokove, a kralj je i sam bio ktitor brojnih mladih umetnika koji su slati u Pariz i Beč na školovanje i usavršavanje.

Da u priči o slikama ima istine možda je posredan dokaz i njegov odnos prema nesretnom i genijalnom Đuri Jakšiću kojeg je Milan od 1872. godine uzeo neku vrstu zaštite i obezbedivši mu posao u Državnoj štampariji.