Стрип река

сложена и обимна,

са мноштвом личности и израженом социолошко-политичко-историјском линијом. Због сериозног садржаја који премаша уобичајену улогу стрипа као лаке и забавне творевине оваква дела у стрипу нису честа. Развој 9. уметност мења њене форме и садржину а превазилажење „задатка“ да буде ескапистичко-акциони медиј отвора пут према разбијању овешталих форми и формата. Нове „приче у сликама“ последњих деценија прошлог века нашле су и свој облик - графичку новелу која је продужила стандардизовани стрип албум и отворила просторе за сложеније приче. Наравно, основни услов за постојање графичких новела су - талентовани ствараоци способни да прескоче границе и предрасуде (своје и околине). Да таквих аутора има и на овим просторима доказ је и графичка новела „Приче из Југославије“ сценаристе Предрага Ђурића и цртача Сабахудина Мурановића.

Ђурић се последњих година представио као аутор вичан да прича о прошлости, садашњости и будућности. Његови сценарији имају изражену друштвену димензију са јасним политичко-филозофским погледима и ставовима (без пропагандног патоса). Из ове перспективе „Приче из Југославије“ су нормалан корак у његовом развоју. У њима он спаја документарност и фикцију, прошлост и садашњост, повлачећи линију људских судбина и политичких идеја/идела од краја 19. кроз читав 20. век све до данашњих дана. Прича започиње једноставно: младог Беноа, рођеног у Француској, због проблема са законом отац шаље у Србију, у Војводину.

Младић стиже прекасно јер је његов деда, Југослав Дацијаревић, управо сахрањен. Следећих дана он упознаје, мање или више добронамерне, комшије, старце и своје вршњаке, док, истовремено, ишчитава књигу-историју своје породице коју је написао и оставио му деда. Први предак, Ђулијо Дациар са острва Крка, бежећи од беде, стиже у Сењ где ће преименовати у Илију. Он ће се прикључити босанским устаницима заведен великим речима какве су „правда“, „ослобођење“, „комуна“, „социјализам“. Али као устаник више гладује него војује све док устанак не пропадне због политичких игара великих сила.

Илија се „смирује“, оснива породицу а његов немир и бунт наслеђује син Никола који ће, као аустроугарски војник пребећи бољшевицима а по повратку кући наставити револуционарни рад и бити један од (неуспелих) учесника атентата на регента Александра. И Никола се, разочаран, повлачи у мирни живот; 1941. ће га заклати бивши пријатељ сада усташа.

Његов син Владимир предратни је студентски активиста, партизан на Косову и Метохији, послератни градитељ социјализма; његов син Југослав закратко потпада под утицај декадентног Запада али постаје партијски функционер да би, после Титове смрти и појаве Слободана Милошевића, био принудно пензионисан. Распад Југославије, рат, слом једног система одсликао се и у неслагању оца и сина који ће, коначно, отићи у Француску. Паралелно са откривањен историје Бени упознаје контравезну садашњост Србије, кроз сећања учесника у ратовима 1990-тих, говоре ултра-националиста, глуварење младих без посла и перспективе, извитоперене обичаје и политиканство бизнисмена. И љубав, ма колико заносна била, не може да измакне сенци суморне свакодневице. Док Бенија отац вози у Француску мучна прича се прекида као што у киши нестаје поцепани дедин дневник.

Историјске личности „помешане“ са обичним људима од крви и меса, надања и страхове, развој и витоперење револуционарних идеја, изградњу и пропаст Југославије Ђурић преплиће са мрачном савременошћу сликајући свет који је уништен и онај који га наслеђује. Мноштво чињеница и дешавања, надограђених низом сјајних епизода, тражи од читаоца велику концентрацију због које се чини да је новеле дужа него што јесте (чак 138 табли) мада се, парадоксално, може рећи да је дело прекратко и да би могло бити још обимније - што је комплимент ауторима.

Смењивања прошлости и садашњости тражили су од цртача умешност и завидну вештину кадрирања и динамичке градње табли. Сабахудин Мурановић је свакој епохи дао ликовни идентитет, посебну линију и колорит, од фингиране црно-беле, избледеле фотографије, преко сепија разних интензитета до пуног, понегде презасићеног колорита конфузне (нам) свакодневице. Акварел, лавирани туш, „техноколор“ темпера, карикатуралност, високо стилизовани реализам, квадрати са потпуно „сликарском“ осећајношћу део су Мурановићевог „арсенала“ којим даје уверљиви ликовни лик Ђуричевим речима заокружујући тако ванредно занимљиво дело које свакако заслужује пуну читалачку пажњу.

Илија Бакић