СРБИЈА КАО ОБЕЋАНА ЗЕМЉА У Народном позоришту Кикинда премијера представе која потказује живот

Још увек се најрадије игра његов комад “Не играј на Енглезе”, који је преточен и у филм. Сада је на ред дошла најновија комедија, “Србија ол инклузив”, коју је у Народном позоришту Кикинда режирао Марко Мисирача. Премијера је вечерас.

- Ово је прича о добрим људима. Баш добрим. Добрим, а поквареним. Страшно поквареним, али опет душевним, какви умеју да буду само наши људи. Дивни људи. Дивни да не пожелиш да их сретнеш. А не можеш да их не сретнеш и да их не заволиш, јер су ипак, и изнад свега, људи. - ироничан је писац, чији се комад у процесу рада називао и “Космај ол инклузив”. - Ово је прича о нашим врлинама, манама и заблудама којих нисмо спремни да се одрекнемо. Никада! О нашем таленту за преживљавањем у тешким временима који смо вековима развијали. Ми смо цареви за преживљавање. Живот још нисмо пробали. О генерацији рођених у неком другом времену и генерацији прагматичних која тек долази. Не смем ни да замислим. О спремности на жртву са једне стране и зонама комфора, са друге, како се то данас модерно каже.

Владимир Ђурђевић подсећа и како тешко праштамо другима, а лако себи; како нам је увек неко други крив и како сваки проблем може да се реши, само ако имамо добар бизнис план. Комад је посветио свом оцу и људима уз које је он растао. 

За редитеља Марка Мисирачу нема сумње да је писац по свом моту да позориште потказује живот близак Ковачевићу. Комад “Србија ол инклузив” окарактерисао је као “трагикомично актуелан и савремен, поникао из тла овдашњег човека и његовог, вековима неизмењеног менталитета”.

- Долази нам на сцену као готово неопходна „пилула“, која ће свима нама који смо стварали представу, а верујем и онима у публици, учинити да стварност не заборавимо, већ да се с њом, духовно оснажени, лакше понесемо. Пробе с јесени и зиме 2024/25. пратили су историјски догађаји. На улицама у Србији се, док исписујем ове редове и улазимо у завршну фазу склапања представе, догађало и догађа толико тога, па би се рекло да је позориште готово немоћно да све то испрати и уметнички обради. Међутим, парадоксално је да стварност на толико нивоа „прозива“ Ђурђевићев комад и нашу представу, па се усуђујем да кажем да се, поред свих спољних, објективних потешкоћа у процесу, у овом случају догодила она кишовска „милост уобличења“ која, са великим нестрпљењем чека и сусрет са публиком. - каже редитељ.

Ђурђевићево драмско писмо Мисирача је окарактерисао као ослоњено на богату комедиографску традицију оличену у Нушићу, Ковачевићу, Поповићу, Брешану, Матишићу, где се гротескно и фарсично сасвим органски и вешто преплићу са реалношћу и свакодневицом. У центру драмске радње је породица Кубуровић која лако “доака” свему и свачему. Њен патер фамилиас оличење је огњишта и осталих светиња које су нам често у историји биле преломна тачка, кочиле нас и заустављале у развоју. 

- Да ли је могуће да од традиције узмемо и понесемо оно што је добро, а да не дозволимо да нам та иста традиција буде камен спотицања и не дâ нам да кренемо ка цивилизацији? - наводи редитељ.

Сценограф најновије представе у Кикинди је Владимир Павловић, костимограф Татјана Радишић, композитор Лука Јовановић Џивџановски, на сценском говору и лектури радила је Дијана Маројевић, а на сценском покрету и кореографији Анђелко Берош. У представи играју: Никола Јоксимовић, Мина Стојковић, Миљана Кравић, Лука Јовановић Џивџановски, Милан Вејновић, Бранислав Кнежевић, Владимир Максимовић.

У представи су коришћени текстови песама „Српска земља“ Вељка Петровића (1884-1967), „Туђој крви“ и „Младост“ Милутина Бојића (1892-1917) и „Имаде вас много...“ Алексе Шантића (1868-1924).