Strip reka

složena i obimna,

sa mnoštvom ličnosti i izraženom sociološko-političko-istorijskom linijom. Zbog serioznog sadržaja koji premaša uobičajenu ulogu stripa kao lake i zabavne tvorevine ovakva dela u stripu nisu česta. Razvoj 9. umetnost menja njene forme i sadržinu a prevazilaženje „zadatka“ da bude eskapističko-akcioni medij otvora put prema razbijanju oveštalih formi i formata. Nove „priče u slikama“ poslednjih decenija prošlog veka našle su i svoj oblik - grafičku novelu koja je produžila standardizovani strip album i otvorila prostore za složenije priče. Naravno, osnovni uslov za postojanje grafičkih novela su - talentovani stvaraoci sposobni da preskoče granice i predrasude (svoje i okoline). Da takvih autora ima i na ovim prostorima dokaz je i grafička novela „Priče iz Jugoslavije“ scenariste Predraga Đurića i crtača Sabahudina Muranovića.

Đurić se poslednjih godina predstavio kao autor vičan da priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Njegovi scenariji imaju izraženu društvenu dimenziju sa jasnim političko-filozofskim pogledima i stavovima (bez propagandnog patosa). Iz ove perspektive „Priče iz Jugoslavije“ su normalan korak u njegovom razvoju. U njima on spaja dokumentarnost i fikciju, prošlost i sadašnjost, povlačeći liniju ljudskih sudbina i političkih ideja/idela od kraja 19. kroz čitav 20. vek sve do današnjih dana. Priča započinje jednostavno: mladog Benoa, rođenog u Francuskoj, zbog problema sa zakonom otac šalje u Srbiju, u Vojvodinu.

Mladić stiže prekasno jer je njegov deda, Jugoslav Dacijarević, upravo sahranjen. Sledećih dana on upoznaje, manje ili više dobronamerne, komšije, starce i svoje vršnjake, dok, istovremeno, iščitava knjigu-istoriju svoje porodice koju je napisao i ostavio mu deda. Prvi predak, Đulijo Daciar sa ostrva Krka, bežeći od bede, stiže u Senj gde će preimenovati u Iliju. On će se priključiti bosanskim ustanicima zaveden velikim rečima kakve su „pravda“, „oslobođenje“, „komuna“, „socijalizam“. Ali kao ustanik više gladuje nego vojuje sve dok ustanak ne propadne zbog političkih igara velikih sila.

Ilija se „smiruje“, osniva porodicu a njegov nemir i bunt nasleđuje sin Nikola koji će, kao austrougarski vojnik prebeći boljševicima a po povratku kući nastaviti revolucionarni rad i biti jedan od (neuspelih) učesnika atentata na regenta Aleksandra. I Nikola se, razočaran, povlači u mirni život; 1941. će ga zaklati bivši prijatelj sada ustaša.

Njegov sin Vladimir predratni je studentski aktivista, partizan na Kosovu i Metohiji, posleratni graditelj socijalizma; njegov sin Jugoslav zakratko potpada pod uticaj dekadentnog Zapada ali postaje partijski funkcioner da bi, posle Titove smrti i pojave Slobodana Miloševića, bio prinudno penzionisan. Raspad Jugoslavije, rat, slom jednog sistema odslikao se i u neslaganju oca i sina koji će, konačno, otići u Francusku. Paralelno sa otkrivanjen istorije Beni upoznaje kontraveznu sadašnjost Srbije, kroz sećanja učesnika u ratovima 1990-tih, govore ultra-nacionalista, gluvarenje mladih bez posla i perspektive, izvitoperene običaje i politikanstvo biznismena. I ljubav, ma koliko zanosna bila, ne može da izmakne senci sumorne svakodnevice. Dok Benija otac vozi u Francusku mučna priča se prekida kao što u kiši nestaje pocepani dedin dnevnik.

Istorijske ličnosti „pomešane“ sa običnim ljudima od krvi i mesa, nadanja i strahove, razvoj i vitoperenje revolucionarnih ideja, izgradnju i propast Jugoslavije Đurić prepliće sa mračnom savremenošću slikajući svet koji je uništen i onaj koji ga nasleđuje. Mnoštvo činjenica i dešavanja, nadograđenih nizom sjajnih epizoda, traži od čitaoca veliku koncentraciju zbog koje se čini da je novele duža nego što jeste (čak 138 tabli) mada se, paradoksalno, može reći da je delo prekratko i da bi moglo biti još obimnije - što je kompliment autorima.

Smenjivanja prošlosti i sadašnjosti tražili su od crtača umešnost i zavidnu veštinu kadriranja i dinamičke gradnje tabli. Sabahudin Muranović je svakoj epohi dao likovni identitet, posebnu liniju i kolorit, od fingirane crno-bele, izbledele fotografije, preko sepija raznih intenziteta do punog, ponegde prezasićenog kolorita konfuzne (nam) svakodnevice. Akvarel, lavirani tuš, „tehnokolor“ tempera, karikaturalnost, visoko stilizovani realizam, kvadrati sa potpuno „slikarskom“ osećajnošću deo su Muranovićevog „arsenala“ kojim daje uverljivi likovni lik Đuričevim rečima zaokružujući tako vanredno zanimljivo delo koje svakako zaslužuje punu čitalačku pažnju.

Ilija Bakić