Здравко Чолић није Босанац већ Херцеговац, а потиче од кнезова

Кривудав пут, узак, овичен шибљем водио нас је у некада насељено село, једно од највећих и најважнијих у љубињском срезу - Влаховиће, порекло Чолића, одакле је родом и Здравко Чолић. Дочекује нас даљи певачев рођак Миливоје, који нам одмах показује родну кућу Чолиног деде и оца.

Здравко је, зна цели Балкан, рођен у Сарајеву и сви га сматрају Босанцем, а у ствари је чист Херцеговац - и мајка и отац су му Херцеговци. Сам Чола је ретко причао о својој породици, тек неколико пута је спомињао Требиње и Столац, мајчино родно место Требињске шуме, али Влаховиће никада. А Чолићи су баш из Влаховића, једно од већих села, 15 километара од Љубиња. Било је ту некада више хиљада душа, школа, црква, а сада у њему живе тек двоје старијих и Миливоје Чолић (48), један од ретких који се вратио у село и ту живи, тик уз повелику камену кућу где су рођени Здравкови отац Владо, деда Душан. На њима су још оригинална врата, катанац, кров се скоро урушио, али још поносно пркоси времену, ветру, киши и чува гласове прошлости. Обрасла је у траву, једна страна је скоро срушена, али одолева, чак и последњи земљотрес није успео да је покори. Пркоси, као и Херцеговци што пркосе времену и тешким условима, поносно.

Срдачан домаћин

Насмејан, срдачан, Миливоје Чолић је за Курир испричао оно што је и он чуо од старијих. Здравка је једном био од када се родио, заједно с братом пре десетак година и распитивао се о својим коренима.

- Ево, ово је кућа. Ту је рођен Владе. Ово је, види се, турска градња. Кнез села је био у овој кући. Чола ти је од те фамилије, од последњег кнеза из села, Чолићи су били кнежеви (управљали селом, п.а). Кнезови су били, где су били Турци. Улазило се са горње стране, доле је била стока, горе је чељад спавала. Шћепан је био задњи кнез Чолића, то је Здравков прадеда. Чола ти овде није рођен, он је једном дошао, био пре десет година с братом. Деда му се иселио у Тополовац, а Владо, његов отац, био је у Сарајеву у полицији. По мени, нисам ни сигуран да Здравко верује да је одавде - кроз осмех прича Миливоје.

- Из те куће, ту је кнез столовао, побегли су сви Чолићи наши, бежали људи, и не само Чолићи, него сви из села од Турака у Црну Гору. Када су се вратили, нама врата на полачи, по старински су тако звали кућу. Препознали су их у Битуљи Доњој, Турци однели, то су муслиманска села до Стоца, они отишли, скинули та врата и вратили их - испричао је Миливоје, поносан на своје Чолиће и упутио нас на кума Милована Попару у Љубиње (85), који нас је угостио заједно са својом супругом Миленом. Времешни чича, бритког ума и одличног сећања испричао нам је да је познавао Здравковог оца, Владу. Као деца су се познавали, пре него што су 1946. Чолићи колонизирали.

- Владо Чолић и ћаћа му је Душан, мајка му је од Павића, живели су ту, богами, док се рат није завршио, онај велики (Други светски рат), онда су они колонизирали. А ћаћа од Здравка био је начелник БиХ, а Шћепан је био кнез, Здравков прадеда. А како знам да је био кнез Шћепан, и како сам упамтио да је био кнез, то ми је покојни стари причао. Имао сам ја стрица Луку, као дете је био мали. Шчепан је обилазио сва села око Љубиња и дошао у нас у кућу Попара и био мали у бешици. Тад је био турски зулум, све се морало поштовати и, кад је видио Луку, одмах је рекао: "Ја ћу ово дете кумовати" и кумовао. Кад је нарасло да иде у војску, Швабо дошао у Љубиње и покупи га у војску. Шћепо чуо да су му покупили кумче, узме коња и право муктару Зекићу, он је био као градоначелник сад, и тражио да му се врате кумче. Није успео, али је Лука, кад је дошао у Мостар, други дан кад су га обукли у униформу, скочио са другог спрата и побегао. Дошао је у нашу кућу, преспавао, а онда одатле у Црну Гору. А кнез Шћепан је онда спасао Лукиног оца Николу апса, можда и живот кад су дошли жандарми у кућу да га воде јер је скривао сина", присећа се старина.

Чича Милован за Чолиног оца има само речи хвале, описао га је као мирног, финог и послушног, знали су се као деца, а то су, каже, сви у Љубињу причали о њему. А Здравку је Миливоје једно запамтио.

- Мало знам о њему, видим да пева. Видиш, није долазио, једном, али сам му ја једну грешку записао. Када су га питали "оклен" си родом, рекао је да је родом око Стоца, није хтео рећи из Љубиња ни из Влаховића, а требало је реч "оклен" је, а не забацивати своје корене", замерио је Милован Здравку.

Високи функционер

Чолин отац спасао земљака

Владо, Здравков отац, био је градоначелник БиХ, високи чиновник, владин човек, а једном приликом је спасао затвора и велике казне земљака Љубињца. Чича Миливоје се сетио како је Владо поцепао казну земљаку који га је ударио колима. - Њега, Владу, милиционер Кларић, који је једини знао да вози кола у милицији, возио је до Требиња. Закачио их тада једно ауто, у јарак отишли. Милицонер одмах записник, пише казну, а Владо пита одакле је човек. Кад је чуо да је из Љубиња, макну папир милицонеру из руку и поцепа га. Скочио милицинер, па како тако, треба да се казни, могао нас је убити, ударио је на власт, а Владо хладне главе испара казну и рече: Ја знам која ово будала иде, а која ме среће, не знам". Тако ти га је Владо спасао, јер га је сигурно чекао дуг затвор зато што је могао убити владиног чиновника. Одмах осуда ударио на власт - испричао је чича Милован.

Лоза Здравка Чолића

Кућа у којој је рођен кнез Шћепан и у којој су кнезовали Чолићи припала је прво Здравковом деди Душану, а онда његовом оцу Влади, а сад кућа, како каже Попара, припада Здравку и његовом брату Драгану.

Лоза - Кнез Шћепан, од њега иде Душан, па Владо, а од Влада Здравко и Драган