Нинине мустре: Сијам
НОВИ САД: Није лако сијати у мраку. У то сам се много пута уверила посматрајући људе који имају визију, виде далеко унапред испред других људи и покушавају да остану верни тој својој визији.
На говорим сада овде о оним великим умовима које кроз историју сви познајемо. Говорим о обичним људима који се кроз свакодневицу пробијају са бакљом наде у руци, осветљавајући пут онима око себе, који из неког разлога не могу да виде светлију страну ситуације која их чека у ближој или даљој будућности.
Постоје два разлога из којих неки људи не виде светлију страну. Један је тај што су толико дубоко заокупљени својим бригама и проблемима да се у том густом, сивом облаку једноставно не назире светлија будућност.
Други је ствар навике коју су многи стекли, да је боље да се не надамо ничему добром, јер смо се до сада много пута разочарали, или да се не бисмо разочарали ако се ствари не десе онако како смо прижељкивали. Али, они људи којима је дато или су научили да ствари гледају из више перспективе, па онда могу да сагледају све стране ситуације, а не само ону која им је тренутно пред очима, они једноставно не могу да прећуте о тој својој визији. Они осећају одговорност да поделе са другима ту лепу вест, да постоји могућност позитивног исхода чак и у оним ситуацијама у којима изгледа као да је све црно.
Управо ових дана препознајем у свом окружењу све више таквих људи. И себе често убрајам у ту групу људи, тако да ми је та тема врло блиска. Све би ту било у реду да ми који из неког разлога „гледамо кроз живот кроз ружичасте наочаре“ и они који су „само реални“ нађемо неки заједнички језик и пустимо једни друге на миру. Проблем је у томе што се ми стално окомљујемо једни на друге. Уместо да свако живи своју причу и да се свако у складу са њом рве са својим проблемима, ми стално хоћемо ове друге да убеђујемо да је баш онај табор којем припадамо бољи табор и волели бисмо да сви у њега пређу. Ако може одмах. А не може.
Било би корисно да једни друге уважимо. Да увидимо да је у свету дуалности у којем још увек живимо неопходно да буде баш тако како јесте, те да онај што стално мрачи и даље неометано мрачи, а онај што сија, нека сија. Докле год нико никога не угрожава, нека свако ради оно што му прија.
Нина Мартиновић Армбрустер
