Ninine mustre: Sijam
NOVI SAD: Nije lako sijati u mraku. U to sam se mnogo puta uverila posmatrajući ljude koji imaju viziju, vide daleko unapred ispred drugih ljudi i pokušavaju da ostanu verni toj svojoj viziji.
Na govorim sada ovde o onim velikim umovima koje kroz istoriju svi poznajemo. Govorim o običnim ljudima koji se kroz svakodnevicu probijaju sa bakljom nade u ruci, osvetljavajući put onima oko sebe, koji iz nekog razloga ne mogu da vide svetliju stranu situacije koja ih čeka u bližoj ili daljoj budućnosti.
Postoje dva razloga iz kojih neki ljudi ne vide svetliju stranu. Jedan je taj što su toliko duboko zaokupljeni svojim brigama i problemima da se u tom gustom, sivom oblaku jednostavno ne nazire svetlija budućnost.
Drugi je stvar navike koju su mnogi stekli, da je bolje da se ne nadamo ničemu dobrom, jer smo se do sada mnogo puta razočarali, ili da se ne bismo razočarali ako se stvari ne dese onako kako smo priželjkivali. Ali, oni ljudi kojima je dato ili su naučili da stvari gledaju iz više perspektive, pa onda mogu da sagledaju sve strane situacije, a ne samo onu koja im je trenutno pred očima, oni jednostavno ne mogu da prećute o toj svojoj viziji. Oni osećaju odgovornost da podele sa drugima tu lepu vest, da postoji mogućnost pozitivnog ishoda čak i u onim situacijama u kojima izgleda kao da je sve crno.
Upravo ovih dana prepoznajem u svom okruženju sve više takvih ljudi. I sebe često ubrajam u tu grupu ljudi, tako da mi je ta tema vrlo bliska. Sve bi tu bilo u redu da mi koji iz nekog razloga „gledamo kroz život kroz ružičaste naočare“ i oni koji su „samo realni“ nađemo neki zajednički jezik i pustimo jedni druge na miru. Problem je u tome što se mi stalno okomljujemo jedni na druge. Umesto da svako živi svoju priču i da se svako u skladu sa njom rve sa svojim problemima, mi stalno hoćemo ove druge da ubeđujemo da je baš onaj tabor kojem pripadamo bolji tabor i voleli bismo da svi u njega pređu. Ako može odmah. A ne može.
Bilo bi korisno da jedni druge uvažimo. Da uvidimo da je u svetu dualnosti u kojem još uvek živimo neophodno da bude baš tako kako jeste, te da onaj što stalno mrači i dalje neometano mrači, a onaj što sija, neka sija. Dokle god niko nikoga ne ugrožava, neka svako radi ono što mu prija.
Nina Martinović Armbruster
