Нинине мустре: Наградна вожња
НОВИ САД: Поводом сеоске славе код моје покојне мајка-Јуле, сваког лета био би постављен луна парк. Као девојчурак, обожавала сам те дане и са другарицом бих ишла у центар села, играла стони фудбал, бирала музику из џубокса, а увече су у Дому биле организоване диско-вечери, а највише сам волела вожње рингишпилом и најаве веселог, прилично промуклог рингипшпил-мајстора преко исто толико промуклог озвучења.
Имао је разне досетке којима је привлачио и забављао заинтересоване, али најупечатљивија је била она којом би најавио награду за најспретнији пар који би одгуривањем у правом моменту успео да дохвати плаву луткицу окачену мало изван редовне путање корпи на рингишпилу. „Krr, bzzz, krrr... Ко у'вати Лепу Брену, добије наградну вожњу! Krr, bzzz, krrrr...“
Временом је та најава добила веома важну улогу у мом животу и често сам је препричавала, али у све озбиљнијем контексту. Наградну вожњу возе сви који су у животу били на некој прекретници, сво који су за длаку избегли прелазак на ону страну и наставили да живе. Посматрајући такве људе око себе, као и своје прекретнице којих је било неколико, делим нас на две групе, на основу понашања након тог одсудног тренутка. Једни само наставе да живе онако како су живели и до тада. Возе ту своју вожњу као да није наградна, као да није поклоњена, на исти начин као и вожњу пре ње. Још и често користе ту наградну вожњу да се присећају prеthodnih и оптужују оног ко их је гурнуо, да је то урадио овако и онако, све у круг кукајући на ово или на оно што сматрају да није фер у њиховој вожњи. Те их жуља ланац који их штити, те их нервира онај испред што се много мешкољи, те онај иза што их је нагло или већ некако неодговарајуће гурнуо. У другу групу људи убрајам и себе. Ми се радујемо сваком кругу те наградне вожње испочетка. Уживамо у тој вожњи свесни да је поклоњена и да је могло и да је не буде, не само ње, него ни једне вожње више! Захвални смо на поклоњеној вожњи и користи нам као подсетник у тренуцима када заборавимо да смо награђени, почашћени, помиловани... и примећујемо скоро сваки знак поред те кружне путање који нам указује јесмо ли на правом путу, или се враћамо на странпутицу.
Неко има срећу, па добије више наградних вожњи, па учи полако да им се радује и у њима ужива у сваком тренутку, а неко само једну, па је искористи да преокрене ствари у корист живота, а не онога што живот није. Неко не капира колика је вредност те наградне вожње, верујући да и сам може да плати вожњу када год пожели. Али за ову животну није установљена новчана надокнада. Неки други рингишпил-мајстор о томе одлучује, али и наш труд да се у својој корпи што боље заљуљамо и што више винемо, и те како се рачуна. И као да од некуд чујем: „Krr, bzzz, krr...Bravo мајсторе, браво шампињоне!“
Нина Мартиновић Армбрустер
