НИНИНЕ МУСТРЕ Посматрачи
Онај за кога се каже да је посматрач, готово се увек сматра незаинтересованим, или недовољно ангажованим и много пута се то и наговештава предзнаком „само“, јер се претпоставља да тај неко само посматра, а не учествује. Та ми је појава у нашем језику и његовом тумачењу веома интересантна, као и многе сличне међу којима примећујем мустру: као да је неко вековима уназад намерно извртао значења неких речи, па им сада подсвесно умањујемо значај. Зато ваљда сви нешто воле да сматрају, али не и да посматрају.
А посматрање је врло битно у свим животним областима. Рецимо, нова биологија чији је истакнути представник Брус Липтон, тврди да деца до 7. године само посматрају своје блиско окружење, а онда га копирају. Касније се, уколико су усвојени обрасци понашања штетни коригују уз помоћ психотерапеута или неких других стручњака или метода. У неким културама посматрање себе и сопствених мисли спада у најважније активности у човековом животу, јер једино самопосматрањем можемо да увидимо евентуалне рупе у сопственој перцепцији стварности и једино тада имамо праву шансу да нешто променимо у себи, а тиме и у свом окружењу.
Недавно ми се један младић поверио како у свом друштву увек он буде тај којем се сви поверавају, а на моју произвољну опаску да је тако вероватно зато што су остали млађи од њега, рекао ми је да је разлог тај што је он увек спреман да их саслуша без процењивања чија је грешка по среди и без осуђивања, него само посматра ситуације у којима су се нашли. Другари вероватно већ после сопствене приче често и сами пронађу решење.
Ради се о томе да им је он само подршка – објективни посматрач који им даје простор да буду то што јесу, да раде то што раде, али као неко немо огледало, он им помаже да себе и своје као и поступке других виновника проблема сагледају без оптерећења заузимањем става „за или против“.
Ала би то било лепо када бисмо сви умели мало више да посматрамо, па тек онда да узмемо себи за право да ово или оно сматрамо, или макар мало мање да сматрамо. Без посматрања ни наука ни сва њена човечанству толико важна достигнућа не би била могућа. Без посматрања не би било уживања у уметности, учење би било отежано да неке ствари не можемо да посматрамо, а опет, некако је посматрање временом добило призвук нечега непотребног и површног.
Пожелела сам да у новој години сви будемо пажљивији и буднији посматрачи, пре свега себе и сопствених навика, порива, перцепција и ставова, јер верујем да је то један од путева који ће нас водити ка препороду планете о којем слушамо, којем многи од нас стремимо, а у којем ћемо само тако моћи и конкретне акције да предузмемо. И све док будемо само посматрачи, нећемо баш далеко стићи, али као самопосматрачи имамо велике шансе да не будемо само навијачи, него и да преузмемо део одговорности за крајњи резултат. У тој утакмици, ја бих волела да победе човечност и доброта. Једино тако може да опстане планета, а и ми на њој.
Нина Мартиновић Армбрустер