Медитација: Довести ум луталицу у садашњи тренутак

Катарина већ 20 година практикује различите облике медитације, а мајндфулнес медитацију од 2007. године. Посебно ју је занимало како би могла да уведе терапеутске елементе медитације у психотерапеутски рад, па је почела да примењује мајндфулнес медитацију у раду са својим клијентима који су патили од стреса, анксиозности и депресије, што је многима помогло у великој мери.

- Реч мајндфулнес (mindfulness) значи бити у потпуности присутан, када су ум и тело уједињени. То је само наизглед лако, али наш ум је велика луталица и практично смо најмање у садашњем тренутку, а најчешће смо у прошлости или у будућности. Зато своју свесност усмеравамо на оно што се догађа у садашњем тренутку, јер ми живимо само сада, у овом тренутку. Упражњавајући мајндфулнес медитацију заустављамо то лутање ума између прошлости и будућности, постајемо свесни свог дисања и опуштени у свом телу. На тај начин будимо радост у себи што смо живи или исцељујемо сопствену патњу.

Да ли ова медитација спада у будистичку праксу?

- Јесте да ово учење потиче из традиције Зен учитеља Тич Нат Хана који је будистички монах из Вијетнама, али је прикладно за људе свих вера и убеђења. Он је духовни учитељ, песник и активиста за мир, веома познат у свету скоро као Далај Лама. Суштина његовог учења је да кроз ову врсту медитације можемо да научимо да живимо срећно у садашњем тренутку – и то је прави начин да се оствари мир у себи. Развијајући тај мир у себи, проширићемо га на своју околину и тако утицати да се шири на цео свет.

Колико медитација може да нам помогне да будемо присутни овде и сада? Зар заиста може да нам помогне да живимо испуњеније и срећније?

- Цитирала бих Тич Нат Хана из његове последње књиге „The Арт оф Ливинг“ (Уметност живљења): „Свако од нас има дубоку жељу да током свог живота нешто оствари. Без обзира на то да ли смо свесни тога или не. То није само нека пролазна жеља, него нешто што се појавило у нашем срцу још док смо били веома млади. Када успемо да препознамо и почнемо да негујемо ту своју најдубљу жељу, то постаје извор наше среће, енергије и мотивације. То је наш најдражи сан. Исто тако то постаје наша покретачка енергија, даје нам правац у животу и постаје нам подршка кроз тешке тренутке. Такви дубоки снови дају смисао нашем животу. Свако од нас има такве снове. Треба само да одвојимо време, да се смиримо и да слушамо своје срце да бисмо открили шта су наше најдубље жеље. Једном кад то откријемо, имамо прилику да будемо искрени према себи, да почнемо да живимо живот који смо одувек желели, и да постанемо особа каква бисмо желели да будемо. Ми имамо тежњу да мислимо да постоји пут и начин за остварење нашег сна, и да тек на крају тог пута можемо да остваримо своје снове. Али мајндфулнес медитација нас учи да чим имамо сан или идеал треба да га живимо у садашњем тренутку. Сваки наш корак, сваки удах, и све што радимо - постаје остварење тог сна. Наши снови нас не одвајају од садашњости, насупрот - наши снови постају стварност у садашњем тренутку.“

Ви се бавите медитацијом преко 20 година. Како сте почели?

- Када сам отишла у Лондон на студије, ја сам првих годину дана била у једном ашраму где сам учила медитацију, јер ме је то јако занимало. После тога сам отишла у Индију да продубим своје знање. Одлазећи тамо, пошто нисам хтела да се вакцинишем, понела сам хомеопатске лекове које ми је спремила пријатељица хомеопата. Тада сам провела у Индији три месеца и била једина која није имала никакавих проблема са здрављем, јер Европљани обично имају проблема са стомаком. Тако сам се на посредан начин упознала с хомеопатијом и схватила да је то прави факултет за мене. Зато сам уписала и завршила хомеопатију на универзитету Вестминстер.

Бавили сте се хомеопатијом, а сада све више психотерапијом. Који су вас разлози увели у психотерапију?

- Радећи као хомеопата приметила сам да је већина мојих пацијената имала здравствене проблема са психосоматском основом. Највише ми је пацијената долазило с депресијом, стресом и анксиозношћу, па ми је просто било нормално да се заинтересујем и за психотерапију. Када сам бирала којом врстом психотерапије ћу да се бавим, трансперсонални приступ ми је био заиста најинтересантнији. У оваквом приступу се, између осталог, користе креативна визуелизација, медитација и рад са сновима, што је мени блиско… Имам мастер из психосинтезе, јер она има и духовни приступ.

Какав је правац психосинтеза?

- Психосинтеза се понекад описује као „психологија душе” јер има за циљ да „синстетише” (повеже) више, духовне нивое свести са нивоом на коме се доживљавају мисли и емоције. Осим тога мене лично је занимало како наше тело реагује и носи наше трауме – тако да сам почела да се бавим и истражујем соматску психотерапију (body-psychotherapy).

Да ли вас је сусрет с учењем др Питера Левина подстакао на даљи рад и усавршавање?

- Када радиш на себи и с људима, тај рад се никада не завршава, увек има шта ново да се научи. Тако сам после мастер студија дошла у додир с др Питером Левином, који је један од водећих стручњака за психосоматски приступ и трауму у психотерапији. Он сматра да код трауме (стреса) увек мора да се пође од тела, а након што је тело отпустило трауму, тек тада може да се ради на психи… Неке од вежби и техника (које се зову Соматиц Experiencing) које он ради с пацијентима су, у ствари, веома сличне мајндфулнес медитацији. Тако да су се, на моју велику радост, све те технике и знања спојиле са мојим искуством. И баш то своје знање бих желела да поделим зато што сам и сама осетила добробит и делотворност. Наш народ је овде искусио недаћа за неколико живота…

Увели сте у своју психотерапеутску праксу и медитацију. Како су то прихватили ваши пацијенти?

- Мој приступ је холистички, знате, коначно се схватило да није важно само да имате здраво тело и здрав ум, него да постоји и душа. Тако да пацијенту морамо да помогнемо на сва три нивоа, јер све је међусобно повезано. Изабрала сам мајндфулнес медитацију зато што је мени лично највише помогла, а на клиничким испитивањима у Оксфорду се показало да ова врста медитације даје јако добре резултате код особа које имају проблем с анксиозношћу, несаницом и депресијом.

Марина Јабланов Стојановић

Традиција с новим звуком

Спадате у онај део наше дијаспоре који је школован, има успешну каријеру, али се нисте зауставили на томе: основали сте и састав Катарина Гађански & Gypsy Февер Collective. Изводите музику са ових простора и певате на српском језику. Да ли бисте нам рекли нешто о томе?

- Наша музика спада у стил који се зове World Фусион. Музика и плес су одувек били нешто чиме сам се бавила за своју душу. Дошла сам у Лондон деведесетих и годинама сам била сломљеног срца због рата и распада Југославије. Овај пројекат са Gypsy Февер је почео тако што сам желела да нађем неки креативни начин да помогнем самој себи и другима који су се осећали исто као и ја. Почела сам да скупљам старе песме и музику из разних делова Југославије, традиционалне песме које су срце и душа овог нашег намученог народа. Хтела сам да некако кроз музику ујединим и исцелим тај грозан расцеп који се десио у мени, у нашим људима и у нашој земљи, у којој смо веровали у братство и јединство. Верујем да музика и плес имају моћ исцељења. Тако сам почела да радим на тој нашој традиционалној музици, која је настала давно пре свих ратова, мржње и расцепљења, и покушала сам да нађем неки нови живот и модеран израз за њу.

Ко су музичари с којима сарађујете?

- У Лондону сам окупила музичаре из света џеза, фанка, world и класичне музике. Они не само да долазе из разних музичких жанрова, него и из различитих делова света (од Енглеске, преко Италије, Словачке, итд). Интересантно је да користимо неке од традиционалних инструмената из других култура и тако креирамо потпуно нови звук. Неки од тих инстумената су индијски хармонијум, келтске фруле, италијанска мандолина, шпански кахон (бубањ)... Тренутно радимо на албуму „The Ланд That Онце Was“ (Била једном једна земља) који ће изаћи на лето и који ће осликати музичко путовање кроз стару Југославију, али са потпуно новим и модерним изразом. Нашу музику можете чути на: www.gypsyfever.co.uk