„ДНЕВНИК“ У ПОТРАЗИ ЗА БЛАГОМ ФРУШКЕ ГОРЕ Козјим стазама до налазишта вредних каменчића

До пар информација о овој локацији смо дошли преко интернета, нешто из монографија које је објавио Национални парк Фрушка гора, а највише од планинарке Иване из Футога, по чијим упутствима смо на крају и кренули у ову авантуру. 

Сам назив локације – Козје брдо, удаљено десетак километара од Беочина, говори коме је намењено то брдо, али са друге стране логично је да се до драгоцених ствари попут племенитих каменчића стиже тешким стазама.  Можда и нису толико тешке, али и овај фрушкогорски „Елдорадо“ има своју мистерију, односно моћ да збуни и у липовој шуми загуби сваког ко покуша да га пронађе. Тако је било и са златном грозницом „зараженим“ репортером „Дневника“... 

Како већ бива у свим потрагама за благом, све је кренуло добро- претходног дана по препоруци Иване, скинута је апликација и мапа која може да помогне, нађен је паркинг на Партизанском путу на који ме је планинарка упутила и почетак стазе ка налазишту. Сунчан јесењи дан, идеалан за пар сати шетње по Фрушкој гори...

А онда је атмосфера ове авантуре почела да се мења. Наравно, ГПС мапа није била добро подешена на телефону, а раскрснице и раздвајања шумских путева су кренуле да се ређају. Стазе сам бирао по осећају, шетња се отегла, а Козје брдо је почело да делује недостижно. Лош преглед терена кроз густу шуму, блокирана апликација, попадала и посечена стабла преко стаза појачали су осећај да овај задатак неће бити испуњен, а убрзо су довели и до озбиљне анксиозности док сам грчевито покушавао да нађем излаз преко стрелица на оној мапи...

Међутим, шума је по ко зна који пут доказала своје лековито дејство на свако биће које у њу крочи. Скоро одуставши, предах на једном срушеном стаблу је требао да послужи као прикупљање снаге за проналазак пута до кола и повратак за Нови Сад необављеног посла. Али, звуци шуме су учинили своје и тако „враћен у винклу“  наглас сам упутио извињење шуми  и свима који су чули, за покушај да на брзину  уз помоћ ГПС мапе нађем нешто што ова планина крије миленијумима.   

Коначно погледавши где је уопште сунце не би ли установио основне стране света, кренух да тражим пут ка било где и после двадесетак корака мало ширим путем, угледам уску стазу коју пре тога нисам приметио иако сам барем два пута прошао поред ње. После стотинак метара, стаза се проширила у путељак, а онда сам коначно угледао и оно што сам тражио – налазиште полудрагог камења. 

Није наравно никаква супертајна локација у питању, јер се на самом месту налази инфо табла, салетла и неколико клупа чиме је обележено ово место од стране НП Фрушка гора на чијој територији се и налази. 

Само налазиште се састоји од неколико прокопаних увала широких неколико метара, укупне дужине 20- 30 метара на чијим зидовима висине и до десет метара су видљиви трагови ископавања. Добро обрасло стаблима и растињем, чини се да на ово место ретко ко долази, мада дефинитивно има људских трагова у виду смећа и згаришта који су остављени за собом. На самим зидовима виде се и неки свежи трагови алата, али пре би се рекло да је неко мало аматерски покушавао да буде рудар, него да овде долазе произвођачи накита да се снабдевају камењем. Обзиром на величину главног копа као и на то да има и пар мањих одмах поред, сигурно да је са овог места ископано доста полудрагог камења, али је по свему судећи овај „рудник“ одслужио своје.

Инфо табла каже да је на овом локалитету налажен ахат, калцедон и карбонатни оникс и да управо присутност овог полудрагог камења стенама на Козјем брду дају различите боје због чега су каменчићи одавде сигурно уграђени у многе комаде наките.

Након неколико полуспешних покушаја да џепним ножићем одвалим који комад овог фрушкогорског блага, прешао сам на прегледавање већ одваљених комада којих има свуда и у свим бојама и величинама. Нашао сам неколико занимљивих комада, спаковао „рударску опрему“ и кренуо назад. 

У повратку је сремски Елдорадо још једном бацио своје чини на новинарског уљеза јер сам се до кола вратио другим, непознатим путем кроз шуму који је потрајао знатно дуже него у одласку. На тај начин се замршени лавиринт путељака додатно закомпликовао у глави и по повратку у Нови Сад више нисам био сигуран да би ово место успео поново да пронађем...   

Нико Перковић