„DNEVNIK“ U POTRAZI ZA BLAGOM FRUŠKE GORE Kozjim stazama do nalazišta vrednih kamenčića
Dugo se pripremao odlazak „Dnevnikove“ ekipe u potragu za polumisterioznim mestom gde se kopa(lo) poludrago kamenje na Fruškoj gori.
Do par informacija o ovoj lokaciji smo došli preko interneta, nešto iz monografija koje je objavio Nacionalni park Fruška gora, a najviše od planinarke Ivane iz Futoga, po čijim uputstvima smo na kraju i krenuli u ovu avanturu.
Sam naziv lokacije – Kozje brdo, udaljeno desetak kilometara od Beočina, govori kome je namenjeno to brdo, ali sa druge strane logično je da se do dragocenih stvari poput plemenitih kamenčića stiže teškim stazama. Možda i nisu toliko teške, ali i ovaj fruškogorski „Eldorado“ ima svoju misteriju, odnosno moć da zbuni i u lipovoj šumi zagubi svakog ko pokuša da ga pronađe. Tako je bilo i sa zlatnom groznicom „zaraženim“ reporterom „Dnevnika“...
Kako već biva u svim potragama za blagom, sve je krenulo dobro- prethodnog dana po preporuci Ivane, skinuta je aplikacija i mapa koja može da pomogne, nađen je parking na Partizanskom putu na koji me je planinarka uputila i početak staze ka nalazištu. Sunčan jesenji dan, idealan za par sati šetnje po Fruškoj gori...
A onda je atmosfera ove avanture počela da se menja. Naravno, GPS mapa nije bila dobro podešena na telefonu, a raskrsnice i razdvajanja šumskih puteva su krenule da se ređaju. Staze sam birao po osećaju, šetnja se otegla, a Kozje brdo je počelo da deluje nedostižno. Loš pregled terena kroz gustu šumu, blokirana aplikacija, popadala i posečena stabla preko staza pojačali su osećaj da ovaj zadatak neće biti ispunjen, a ubrzo su doveli i do ozbiljne anksioznosti dok sam grčevito pokušavao da nađem izlaz preko strelica na onoj mapi...
Međutim, šuma je po ko zna koji put dokazala svoje lekovito dejstvo na svako biće koje u nju kroči. Skoro odustavši, predah na jednom srušenom stablu je trebao da posluži kao prikupljanje snage za pronalazak puta do kola i povratak za Novi Sad neobavljenog posla. Ali, zvuci šume su učinili svoje i tako „vraćen u vinklu“ naglas sam uputio izvinjenje šumi i svima koji su čuli, za pokušaj da na brzinu uz pomoć GPS mape nađem nešto što ova planina krije milenijumima.
Konačno pogledavši gde je uopšte sunce ne bi li ustanovio osnovne strane sveta, krenuh da tražim put ka bilo gde i posle dvadesetak koraka malo širim putem, ugledam usku stazu koju pre toga nisam primetio iako sam barem dva puta prošao pored nje. Posle stotinak metara, staza se proširila u puteljak, a onda sam konačno ugledao i ono što sam tražio – nalazište poludragog kamenja.
Nije naravno nikakva supertajna lokacija u pitanju, jer se na samom mestu nalazi info tabla, saletla i nekoliko klupa čime je obeleženo ovo mesto od strane NP Fruška gora na čijoj teritoriji se i nalazi.
Samo nalazište se sastoji od nekoliko prokopanih uvala širokih nekoliko metara, ukupne dužine 20- 30 metara na čijim zidovima visine i do deset metara su vidljivi tragovi iskopavanja. Dobro obraslo stablima i rastinjem, čini se da na ovo mesto retko ko dolazi, mada definitivno ima ljudskih tragova u vidu smeća i zgarišta koji su ostavljeni za sobom. Na samim zidovima vide se i neki sveži tragovi alata, ali pre bi se reklo da je neko malo amaterski pokušavao da bude rudar, nego da ovde dolaze proizvođači nakita da se snabdevaju kamenjem. Obzirom na veličinu glavnog kopa kao i na to da ima i par manjih odmah pored, sigurno da je sa ovog mesta iskopano dosta poludragog kamenja, ali je po svemu sudeći ovaj „rudnik“ odslužio svoje.
Info tabla kaže da je na ovom lokalitetu nalažen ahat, kalcedon i karbonatni oniks i da upravo prisutnost ovog poludragog kamenja stenama na Kozjem brdu daju različite boje zbog čega su kamenčići odavde sigurno ugrađeni u mnoge komade nakite.
Nakon nekoliko poluspešnih pokušaja da džepnim nožićem odvalim koji komad ovog fruškogorskog blaga, prešao sam na pregledavanje već odvaljenih komada kojih ima svuda i u svim bojama i veličinama. Našao sam nekoliko zanimljivih komada, spakovao „rudarsku opremu“ i krenuo nazad.
U povratku je sremski Eldorado još jednom bacio svoje čini na novinarskog uljeza jer sam se do kola vratio drugim, nepoznatim putem kroz šumu koji je potrajao znatno duže nego u odlasku. Na taj način se zamršeni lavirint puteljaka dodatno zakomplikovao u glavi i po povratku u Novi Sad više nisam bio siguran da bi ovo mesto uspeo ponovo da pronađem...
Niko Perković
