Сомборац Александар Хорватић краљ кувара код Гордог Албиона

Званично, прослава почиње јануарским избором најбољег пудинга чији ће рецепт, када га изабере жири састављен од најпознатијих и најбољих кувара, званично бити посвећен Елизабети Другој. Колико је дворском протоколу требало да осмисле цео програм прославе јубилеја, непознато је, али оно што је сигурно је да родитељ актуелне владарке Велике Биртаније, Yory Шести, није имао проблем око гурманлука поводом свог крунисања из једноставног разлога што се за то побринуо један Сомборац, Александар Хорватић.

Све је почело у ресторацији “Елефант” илити „Слон” која је данас, само именом, незаобилазни „храм” доброг роштиља за сваког Сомборца и његовог госта иоле упућенијег у гурманске прилике вароши под бођошима, додуше на поптуно другој локацији.

Родило се његово потоње куварско краљевско величанство у фамилији Хорватића далеке 1892. године, тадашњих власника „Елефанта”, ресторана који је на размеђу векова словио за најелитнији у тада буржујском и префињеном Сомбору, центру наследних велепоседника, пустахија грофовских и баронских чији су се буђелари могли мерити само непрегледним ораницама и пустарама по којима су пасла безбројна стада марве.

Постојање ресторана „Елефант“, који су на размеђу 19. и 20. века у власништву држали чланови породице Хорватића, бележи се у далеку 1812. годину и било је једноспратно здање подигнуто на месту некадашње воштаре, тик до зграде позоришта, а његово вековно постојање је био и разлог да се данашња Змај Јовина улица, на чијем углу се ресторан изграђен „на лакат“ и налазио, својевремено и званично звала Елефант улица. Након Хорватића, овај објекат је постао кутак за боеме под називом Позоришна кафана, е да би двадесетих година прошлог века, након замашне реконструкције, постао отмени ресторан „Лојд“, истоименог сомборског Привредног друштва које је окупљало преко 300 најимућнијих трговаца, занатлија и фабриканата сомборских.

Патер фамилијас Хорватића, Александров баба Стипан, угледни гостионичар, могао је Ацу и у докторе да шаље, али онда било неко друго, паметније време, па како му је чедо обашка изражавало интересовање и таленат за породични посао, после осмолетке и препорука очевих пријатеља, упућен је у царски Петроград, да шегртује баш у дворској кујни Романових. Таман се Александар обучио, а богами и прочуо као кувар истанчаног укуса, кад запраштало са свих страна и на тендеру локомотиве дојезди грађанин Уљанов, који разбуца и оно мало европског и светског шмека у мајчици Русији. Пред црвеним рубашкама и пролетерским ваљенкама, Хорватић побеже у другу метрополу, Беч, те на препоруку Лајоша Каснара, власника ланца најпознатијих ресторана у Европи тога доба, поче да шефује у познатом хотелу „Грабен”.

Не само да је као шеф кујне и директор ресторана мајсторисао око интернационалних јела, већ је Бечлијама и осталим светским путницима намерницима откривао чари гурманског војвођанског и пречанског неба. Чудо је био рибљи паприкаш за елиту светле Вијене, јело које је „право” само на потесу Дунава од Баје до Богојева, баш као што је чудо за непца светског yеt-sеta била ћулбастија, ражњићи, ћевапи, погачице са чварцима и штрудла са маком.

Остао је Хорватић пар година у „Грабену” па се пребацио у монденски Салцбург и тамошњи чувени „Мирабел”, прозван по истоименој светски славној ботаничкој башти коју украшавају античке статуе на отвореном. Тадашња аристократија није могла да се засити Хорватићевих ђаконија, а како риба иде где је дубље а човек где му је боље, Александар је убрзо прешао Ламанш и скрасио се у Лондону, као неприкосновени арбитер кухиње чувеног лондонског  „Винстон” хотела.

Ни тамо му није фалило угледних гостију, али је ваљда желео да буде ближе родној груди, јер је и поред великог искушења, одбио понуду тамошњег америчког амбасадора Тедија, сина председника Сједињених држава Френклина Деланоа Рузвелта , да преузме место првог кувара Беле куће. Да ли је у питању широки океан, простаклук амерички и њихова вечита потреба да човека кога први пут у животу виде одмах зову личним именом, тек Хорватић је остао веран послодавцу у „Винстону” што је била увертира и за најзначајније признање тадашњег, а по свему судећи и данашњег света кулинарства. Импресионирани одбијањем понуде да води рачуна о исхрани најмоћнијег човека на планети, газде „Винстона” су му понудиле нови уговор, а и Фортуна му се осмехнула. Како се тадашњи монарх Гордог Албиона, Едвард, а по реду седми, зателебао у америчку распуштеницу Волис Симпсон, и намерио да је, и по цену абдикације, води пред олтар, право да руководи империјом над којом никада не залази сунце добио је његов брат Yory.

„Ратни” краљ Džory Шести и његова супруга, Елизабета, што је ономад у стотој преминула као краљица мајка, прихватили су се части и дужности управљања још увек моћном империјом, а како би се та моћ демонстрирала, ваљало је и сам чин њиховог крунисања учинити што величанственијим. И као логично решење за главног кувара се наметнуло име директора престижног ресторана „Винстона” Александра Хорватића. Већ сама чињеница да је овај Сомборац саставио мени за крунидбену свечаност и руководио аранжманом крунидбене вечере и виндздорском кухињом тог 12.маја 1937. године, донела му је и званичну титулу краљевског кувара и тиме га увела у галаксију гурманских бесмртника.

Тада, као и формални краљевски кувар, одлучује се за самостални пут и пред почетак рата у Пешти отвара свој ексклузивни ресторан „Златан цвет”, у коме су на јеловнику били готово сви светски кулинарски специјалитети. Мада је и за тадашње прилике овај посао изазвао праву помаму код доброг дела пештанске „хох” јавности, сомборски светски краљ кулинарства није дуго уживао у тешком муком стеченој слави, пошто је свега неколико дана пре напада Немачке на Пољску и самим тим почетка Другог светског рата изненада преминуо. Са свега 47 година Хорватић је као званично најбољи светски кувар, по властитој жељи, сахрањен у породичну гробницу у свом родном Сомбору. Тиме је „мали од кужине” сомборске легендарне рестаурације „Елефант”, Александар Хорватић, направио пун животни и професионални круг.

Милић Миљеновић