Somborac Aleksandar Horvatić kralj kuvara kod Gordog Albiona

Zvanično, proslava počinje januarskim izborom najboljeg pudinga čiji će recept, kada ga izabere žiri sastavljen od najpoznatijih i najboljih kuvara, zvanično biti posvećen Elizabeti Drugoj. Koliko je dvorskom protokolu trebalo da osmisle ceo program proslave jubileja, nepoznato je, ali ono što je sigurno je da roditelj aktuelne vladarke Velike Birtanije, Yory Šesti, nije imao problem oko gurmanluka povodom svog krunisanja iz jednostavnog razloga što se za to pobrinuo jedan Somborac, Aleksandar Horvatić.

Sve je počelo u restoraciji “Elefant” iliti „Slon” koja je danas, samo imenom, nezaobilazni „hram” dobrog roštilja za svakog Somborca i njegovog gosta iole upućenijeg u gurmanske prilike varoši pod bođošima, doduše na poptuno drugoj lokaciji.

Rodilo se njegovo potonje kuvarsko kraljevsko veličanstvo u familiji Horvatića daleke 1892. godine, tadašnjih vlasnika „Elefanta”, restorana koji je na razmeđu vekova slovio za najelitniji u tada buržujskom i prefinjenom Somboru, centru naslednih veleposednika, pustahija grofovskih i baronskih čiji su se buđelari mogli meriti samo nepreglednim oranicama i pustarama po kojima su pasla bezbrojna stada marve.

Postojanje restorana „Elefant“, koji su na razmeđu 19. i 20. veka u vlasništvu držali članovi porodice Horvatića, beleži se u daleku 1812. godinu i bilo je jednospratno zdanje podignuto na mestu nekadašnje voštare, tik do zgrade pozorišta, a njegovo vekovno postojanje je bio i razlog da se današnja Zmaj Jovina ulica, na čijem uglu se restoran izgrađen „na lakat“ i nalazio, svojevremeno i zvanično zvala Elefant ulica. Nakon Horvatića, ovaj objekat je postao kutak za boeme pod nazivom Pozorišna kafana, e da bi dvadesetih godina prošlog veka, nakon zamašne rekonstrukcije, postao otmeni restoran „Lojd“, istoimenog somborskog Privrednog društva koje je okupljalo preko 300 najimućnijih trgovaca, zanatlija i fabrikanata somborskih.

Pater familijas Horvatića, Aleksandrov baba Stipan, ugledni gostioničar, mogao je Acu i u doktore da šalje, ali onda bilo neko drugo, pametnije vreme, pa kako mu je čedo obaška izražavalo interesovanje i talenat za porodični posao, posle osmoletke i preporuka očevih prijatelja, upućen je u carski Petrograd, da šegrtuje baš u dvorskoj kujni Romanovih. Taman se Aleksandar obučio, a bogami i pročuo kao kuvar istančanog ukusa, kad zapraštalo sa svih strana i na tenderu lokomotive dojezdi građanin Uljanov, koji razbuca i ono malo evropskog i svetskog šmeka u majčici Rusiji. Pred crvenim rubaškama i proleterskim valjenkama, Horvatić pobeže u drugu metropolu, Beč, te na preporuku Lajoša Kasnara, vlasnika lanca najpoznatijih restorana u Evropi toga doba, poče da šefuje u poznatom hotelu „Graben”.

Ne samo da je kao šef kujne i direktor restorana majstorisao oko internacionalnih jela, već je Bečlijama i ostalim svetskim putnicima namernicima otkrivao čari gurmanskog vojvođanskog i prečanskog neba. Čudo je bio riblji paprikaš za elitu svetle Vijene, jelo koje je „pravo” samo na potesu Dunava od Baje do Bogojeva, baš kao što je čudo za nepca svetskog yet-seta bila ćulbastija, ražnjići, ćevapi, pogačice sa čvarcima i štrudla sa makom.

Ostao je Horvatić par godina u „Grabenu” pa se prebacio u mondenski Salcburg i tamošnji čuveni „Mirabel”, prozvan po istoimenoj svetski slavnoj botaničkoj bašti koju ukrašavaju antičke statue na otvorenom. Tadašnja aristokratija nije mogla da se zasiti Horvatićevih đakonija, a kako riba ide gde je dublje a čovek gde mu je bolje, Aleksandar je ubrzo prešao Lamanš i skrasio se u Londonu, kao neprikosnoveni arbiter kuhinje čuvenog londonskog  „Vinston” hotela.

Ni tamo mu nije falilo uglednih gostiju, ali je valjda želeo da bude bliže rodnoj grudi, jer je i pored velikog iskušenja, odbio ponudu tamošnjeg američkog ambasadora Tedija, sina predsednika Sjedinjenih država Frenklina Delanoa Ruzvelta , da preuzme mesto prvog kuvara Bele kuće. Da li je u pitanju široki okean, prostakluk američki i njihova večita potreba da čoveka koga prvi put u životu vide odmah zovu ličnim imenom, tek Horvatić je ostao veran poslodavcu u „Vinstonu” što je bila uvertira i za najznačajnije priznanje tadašnjeg, a po svemu sudeći i današnjeg sveta kulinarstva. Impresionirani odbijanjem ponude da vodi računa o ishrani najmoćnijeg čoveka na planeti, gazde „Vinstona” su mu ponudile novi ugovor, a i Fortuna mu se osmehnula. Kako se tadašnji monarh Gordog Albiona, Edvard, a po redu sedmi, zatelebao u američku raspuštenicu Volis Simpson, i namerio da je, i po cenu abdikacije, vodi pred oltar, pravo da rukovodi imperijom nad kojom nikada ne zalazi sunce dobio je njegov brat Yory.

„Ratni” kralj Džory Šesti i njegova supruga, Elizabeta, što je onomad u stotoj preminula kao kraljica majka, prihvatili su se časti i dužnosti upravljanja još uvek moćnom imperijom, a kako bi se ta moć demonstrirala, valjalo je i sam čin njihovog krunisanja učiniti što veličanstvenijim. I kao logično rešenje za glavnog kuvara se nametnulo ime direktora prestižnog restorana „Vinstona” Aleksandra Horvatića. Već sama činjenica da je ovaj Somborac sastavio meni za krunidbenu svečanost i rukovodio aranžmanom krunidbene večere i vindzdorskom kuhinjom tog 12.maja 1937. godine, donela mu je i zvaničnu titulu kraljevskog kuvara i time ga uvela u galaksiju gurmanskih besmrtnika.

Tada, kao i formalni kraljevski kuvar, odlučuje se za samostalni put i pred početak rata u Pešti otvara svoj ekskluzivni restoran „Zlatan cvet”, u kome su na jelovniku bili gotovo svi svetski kulinarski specijaliteti. Mada je i za tadašnje prilike ovaj posao izazvao pravu pomamu kod dobrog dela peštanske „hoh” javnosti, somborski svetski kralj kulinarstva nije dugo uživao u teškom mukom stečenoj slavi, pošto je svega nekoliko dana pre napada Nemačke na Poljsku i samim tim početka Drugog svetskog rata iznenada preminuo. Sa svega 47 godina Horvatić je kao zvanično najbolji svetski kuvar, po vlastitoj želji, sahranjen u porodičnu grobnicu u svom rodnom Somboru. Time je „mali od kužine” somborske legendarne restauracije „Elefant”, Aleksandar Horvatić, napravio pun životni i profesionalni krug.

Milić Miljenović