У посети Музеј-кући војводе Живојина Мишића у Струганику

Овде су направили кућу која је велика и за данашње услове, а замислите каква је тек била пре два века. У кући је живело преко 40 чланова породице. Од улаза гледано десни део куће је била како бисмо ми данас рекли дневна соба са трпезаријом и кухињом. Ту се договарало, гуслало и јело готовило. Старешина куће се беспоговорно слушао и сви у кући су имали неко задужење – тачно се знало ко коси, а ко воду носи – почео је причу Марјан Ђурић из Музеј-куће војводе Живојина Мишића.

Друга просторија, која је била с леве стране од улаза је била соба за спавање. Доле је била сламарица и сви су могли ту да се сложе. Како би се који син оженио, он се издвајао из куће и живео с невестом у вајату. То је била засебна кућа са креветом, сламарицом и сандуком за младину преобуку. Није било воде и грејања, него само млада и младожења. Зато су тада породице и биле бројне.

– Живојин је рођен као тринаесто дете, троје деце је пре њега умрло, па су му родитељи дали име Живојин да поживи што дуже. Био је мали, нежан и болешљив и родитељи нису хтели да га дају у школу, али на инсистирање сеоског кмета променише мишљење. Школа је недалеко одавде код манастира Рибница и била је интернатског типа. Некада се школовало тако што родитељи доведу дете код учитеља, дотерају у колима дрва, брашно, кромпир, шта је ко имао – то је била школарина, и оставе дете. Деца су ретко кад долазила кући пре завршетка школске године – објаснио нам је Ђурић.

Тактика за Лујзу

Један од предмета на Војној академији је био и танцовање, јер било је важно да официр зна да плеше што ће убрзо бити значајно и животу Живојина Мишића, када је као млад официр отишао на војне маневре у близини Аранђеловца. По успешном завршетку маневара старешине су приредиле официрски бал где су биле позване све госпођице из бање и Аранђеловца.

– Правило је било да се те вечери игра десет игара, а свака дама у сали имала је уз лепезу и блокчић где су се уписивали каваљери резервишући плес са њом. Када је Живојин ушао у салу и приметио лепу Лујзу Крикнер, пришао јој је, узео блокче и исписао своје име за свих десет игара. На први поглед је изгледало да нису били прилика једно за друго: официр био је син српског сељака, а Лујза ћерка богатог немачког грађевинског предузимача... Ипак, Живојин је био познат по стратегији и тактици ратовања која се и дан-данас изучава на свим војним академијама на свету, па сам сигуран да је имао добру стратегију и тактику и у љубави. Немица се заљубила, побегла за Живојина, дошла у Струганик и изродила му шесторо деце: три ћерке и три сина – испричао нам је Марјан Ђурић.

Војвода Мишић је за свог учитеља рекао да је био строг, али праведан. На табли је био исписан школски закон кога су сви морали да се придржавају и знају га напамет, а испод табле је било дрвено корито напуњено водом и врбовим прућем. Наиме, чувено врбово пруће је било веома ефикасно васпитно средство тога доба.

– Сам учитељ није тукао децу када нешто погреше, ту улогу је препуштао најбољем другу из разреда. Учитељ је надгледао да ли друг друга штеди, па ако је тако, улоге су се мењале... После две године школе Живојин убеђује родитеље да га пусте на даље школовање у Крагујевац. Ту се поздравио с родитељима који су му дали најлепшу одећу коју су имали, стару кобилу Сингуљу па је кренуо преко Равне горе, Сувобора, Милановца за Крагујевац – наставља причу Ђурић.

Живојин Мишић каже да му је то био најгори период живота, јер када је дошао у Крагујевац градски момци су га задиркивали, због одеће, обуће, говора. Ћутао је и трпео неко време, а онда му је пао мрак на очи...

– Једног који му је посебно ишао на живце, а био је најкрупнији, првог је дохватио. Ногом га је саплео и „по сељачки“ изударао у прашини. После је носио камење у недрима, за сваки случај, али га више нису задиркивали. Рекло би се да је његов животни пут већ тада био трасиран – целог живота ће водити борбе и ратове против јачег од себе – и увек ће побеђивати – био је одрешит Марјан Ђурић.

После завршене гимназије у Крагујевцу одлази у Београд где уписује Војну академију. На Војној академији у Београду имао је 43 предмета – већина се и дан-данас изучава. Перфектно је говорио три страна језика: немачки, француски и руски. Био је најшколованији официр тога времена. Учествовао је у свим ратовима тога доба које је Србија водила. Сва своја одликовања и све своје војне чинове Живојин Мишић је стекао искључиво на бојном пољу!

– Ми се овде налазимо практично на попришту чувене Колубарске битке из Првог светског рата. Доле у Мионици је било опште расуло, војска је побацала оружје, а народ се дао у бежанију. Он је стао на мост, издерао се на војнике, на народ „Срам вас било, ви који сте до јуче побеђивали и Бугаре и Аустроугаре бежите од Шваба, најгорих војника. Ви бежите и остављате ову чељад незаштићену“. Он је ово расуло претворио у повлачење довео војску и народ у Струганик, у предео где зна сваку увалу, пећину, јаругу, шуму, засеок... Ту их је сакрио, одморио, нахранио, напојио, наоружао, охрабрио, мотивисао и када је од Милановца и Равне горе почела Колубарска битка, он је за 14 дана успео да победи непријатеља и да га протера преко Саве, Дрине и Дунава. Убрзо после Колубарске битке је добио највиши чин, чин војводе – рекао нам је Марјан Ђурић о изузетном српском ратнику, добром и скромном човеку, војводи Живојину Мишићу.

Можда је важно и то истаћи да су његови синови ратовали заједно с њим. Радован је погинуо у борби, Александар стрељан у заробљеништву, а трећи, најмлађи син Војислав је преживео. Завршио је хортикултуру, сређивао је београдске паркове. Имао је сина Живојина, који је млад умро, тако да војвода Живојин Мишић није оставио живе потомке по мушкој линији, док по женској линији има доста наследника у Ваљеву и у Београду.

У зору, 20. јануара 1921. године, војвода Живојин Мишић је окупио децу око себе и рекао „Не остављам вам никакво богатство сем свог часног имена са којим ћете да се поносите кроз живот”. Тражио је да му огрну војничку блузу коју је носио 47 година у шест ратова и умро.

Текст и слике: Марина Јабланов Стојановић