U poseti Muzej-kući vojvode Živojina Mišića u Struganiku

Ovde su napravili kuću koja je velika i za današnje uslove, a zamislite kakva je tek bila pre dva veka. U kući je živelo preko 40 članova porodice. Od ulaza gledano desni deo kuće je bila kako bismo mi danas rekli dnevna soba sa trpezarijom i kuhinjom. Tu se dogovaralo, guslalo i jelo gotovilo. Starešina kuće se bespogovorno slušao i svi u kući su imali neko zaduženje – tačno se znalo ko kosi, a ko vodu nosi – počeo je priču Marjan Đurić iz Muzej-kuće vojvode Živojina Mišića.

Druga prostorija, koja je bila s leve strane od ulaza je bila soba za spavanje. Dole je bila slamarica i svi su mogli tu da se slože. Kako bi se koji sin oženio, on se izdvajao iz kuće i živeo s nevestom u vajatu. To je bila zasebna kuća sa krevetom, slamaricom i sandukom za mladinu preobuku. Nije bilo vode i grejanja, nego samo mlada i mladoženja. Zato su tada porodice i bile brojne.

– Živojin je rođen kao trinaesto dete, troje dece je pre njega umrlo, pa su mu roditelji dali ime Živojin da poživi što duže. Bio je mali, nežan i bolešljiv i roditelji nisu hteli da ga daju u školu, ali na insistiranje seoskog kmeta promeniše mišljenje. Škola je nedaleko odavde kod manastira Ribnica i bila je internatskog tipa. Nekada se školovalo tako što roditelji dovedu dete kod učitelja, doteraju u kolima drva, brašno, krompir, šta je ko imao – to je bila školarina, i ostave dete. Deca su retko kad dolazila kući pre završetka školske godine – objasnio nam je Đurić.

Taktika za Lujzu

Jedan od predmeta na Vojnoj akademiji je bio i tancovanje, jer bilo je važno da oficir zna da pleše što će ubrzo biti značajno i životu Živojina Mišića, kada je kao mlad oficir otišao na vojne manevre u blizini Aranđelovca. Po uspešnom završetku manevara starešine su priredile oficirski bal gde su bile pozvane sve gospođice iz banje i Aranđelovca.

– Pravilo je bilo da se te večeri igra deset igara, a svaka dama u sali imala je uz lepezu i blokčić gde su se upisivali kavaljeri rezervišući ples sa njom. Kada je Živojin ušao u salu i primetio lepu Lujzu Krikner, prišao joj je, uzeo blokče i ispisao svoje ime za svih deset igara. Na prvi pogled je izgledalo da nisu bili prilika jedno za drugo: oficir bio je sin srpskog seljaka, a Lujza ćerka bogatog nemačkog građevinskog preduzimača... Ipak, Živojin je bio poznat po strategiji i taktici ratovanja koja se i dan-danas izučava na svim vojnim akademijama na svetu, pa sam siguran da je imao dobru strategiju i taktiku i u ljubavi. Nemica se zaljubila, pobegla za Živojina, došla u Struganik i izrodila mu šestoro dece: tri ćerke i tri sina – ispričao nam je Marjan Đurić.

Vojvoda Mišić je za svog učitelja rekao da je bio strog, ali pravedan. Na tabli je bio ispisan školski zakon koga su svi morali da se pridržavaju i znaju ga napamet, a ispod table je bilo drveno korito napunjeno vodom i vrbovim prućem. Naime, čuveno vrbovo pruće je bilo veoma efikasno vaspitno sredstvo toga doba.

– Sam učitelj nije tukao decu kada nešto pogreše, tu ulogu je prepuštao najboljem drugu iz razreda. Učitelj je nadgledao da li drug druga štedi, pa ako je tako, uloge su se menjale... Posle dve godine škole Živojin ubeđuje roditelje da ga puste na dalje školovanje u Kragujevac. Tu se pozdravio s roditeljima koji su mu dali najlepšu odeću koju su imali, staru kobilu Singulju pa je krenuo preko Ravne gore, Suvobora, Milanovca za Kragujevac – nastavlja priču Đurić.

Živojin Mišić kaže da mu je to bio najgori period života, jer kada je došao u Kragujevac gradski momci su ga zadirkivali, zbog odeće, obuće, govora. Ćutao je i trpeo neko vreme, a onda mu je pao mrak na oči...

– Jednog koji mu je posebno išao na živce, a bio je najkrupniji, prvog je dohvatio. Nogom ga je sapleo i „po seljački“ izudarao u prašini. Posle je nosio kamenje u nedrima, za svaki slučaj, ali ga više nisu zadirkivali. Reklo bi se da je njegov životni put već tada bio trasiran – celog života će voditi borbe i ratove protiv jačeg od sebe – i uvek će pobeđivati – bio je odrešit Marjan Đurić.

Posle završene gimnazije u Kragujevcu odlazi u Beograd gde upisuje Vojnu akademiju. Na Vojnoj akademiji u Beogradu imao je 43 predmeta – većina se i dan-danas izučava. Perfektno je govorio tri strana jezika: nemački, francuski i ruski. Bio je najškolovaniji oficir toga vremena. Učestvovao je u svim ratovima toga doba koje je Srbija vodila. Sva svoja odlikovanja i sve svoje vojne činove Živojin Mišić je stekao isključivo na bojnom polju!

– Mi se ovde nalazimo praktično na poprištu čuvene Kolubarske bitke iz Prvog svetskog rata. Dole u Mionici je bilo opšte rasulo, vojska je pobacala oružje, a narod se dao u bežaniju. On je stao na most, izderao se na vojnike, na narod „Sram vas bilo, vi koji ste do juče pobeđivali i Bugare i Austrougare bežite od Švaba, najgorih vojnika. Vi bežite i ostavljate ovu čeljad nezaštićenu“. On je ovo rasulo pretvorio u povlačenje doveo vojsku i narod u Struganik, u predeo gde zna svaku uvalu, pećinu, jarugu, šumu, zaseok... Tu ih je sakrio, odmorio, nahranio, napojio, naoružao, ohrabrio, motivisao i kada je od Milanovca i Ravne gore počela Kolubarska bitka, on je za 14 dana uspeo da pobedi neprijatelja i da ga protera preko Save, Drine i Dunava. Ubrzo posle Kolubarske bitke je dobio najviši čin, čin vojvode – rekao nam je Marjan Đurić o izuzetnom srpskom ratniku, dobrom i skromnom čoveku, vojvodi Živojinu Mišiću.

Možda je važno i to istaći da su njegovi sinovi ratovali zajedno s njim. Radovan je poginuo u borbi, Aleksandar streljan u zarobljeništvu, a treći, najmlađi sin Vojislav je preživeo. Završio je hortikulturu, sređivao je beogradske parkove. Imao je sina Živojina, koji je mlad umro, tako da vojvoda Živojin Mišić nije ostavio žive potomke po muškoj liniji, dok po ženskoj liniji ima dosta naslednika u Valjevu i u Beogradu.

U zoru, 20. januara 1921. godine, vojvoda Živojin Mišić je okupio decu oko sebe i rekao „Ne ostavljam vam nikakvo bogatstvo sem svog časnog imena sa kojim ćete da se ponosite kroz život”. Tražio je da mu ogrnu vojničku bluzu koju je nosio 47 godina u šest ratova i umro.

Tekst i slike: Marina Jablanov Stojanović