„ДНЕВНИК” У ЛИСАБОНУ (4) Крај путовања у граду коцкица и плочица; А за крај – НАЈБОЉИ ИЗЛЕТ ИКАДА

Десило се, крај нам је све опипљивији, а и сам град. Дочекало нас је – тмурно јутро.

Свега 20 степени, можда и мање, уз густо сипење кишице бар добрих пола сата и, након доручка, већ могло би се рећи добро покисле, чекамо жути трамвај као најбољу опцију коју има смисла пригрлити. Стиже наша кочија, након вала предугог чекања, а мене чека добрано стајање и клаћење у гужви скученог вагона, јер ођедном су сви – и туристи и локалци – трамвај искористили као најидеалнији бег од кише. (Кладим се да је Хесус опет умешао прсте...) Ништа од тога ми пак неће бацити сенку на ту вожњу и неколико кадрова које сам, на сву срећу, документовала и телефоном. На једну фотографију сам посебно поносна: направила сам је уз помоћ зума (x3), кроз прозорче код возача, ишарано ситним капљицама кроз које се, и иза којих се, у најсавршеније избалансираном контрасту наслажу беж (која боји бар 70 одсто кадра) и упечатљива жута боја тролејбуса који нам иде у сусрет, те с којим треба да се мимоиђемо, сам богзна како. У кривини. У уличици толико узаној да се шине међусобно укрштају и нашем возилу дају могућност да дооообро ухвати кривину удесно. Надам се да вам је јасно...

Силазимо у близини самог центра града, односно у пешачку зону саткану од неколико прецизно формираних улица. Старинске зграде су у приземљима препуне фенси ресторана, бутика, сувенирница, нудећи пролазницима капитализам упакован у оној корпици од лиснатог теста. Није лоше, али такав моменат Лисабона није баш „моја шоља чаја”. (Или се код њих каже „чаша вина”?) И тако, изгорелог лица, за шта је задужено океанско оштро сунце, пролазимо клизавим градом, молећи Хесуса да нас сачува од потенцијалних повреда током пењања по влажним углачаним тротоарима од коцкица, и најзад стижемо до (чек, да изгуглам): „остатака готске цркве уништене у земљотресу 1755. године, са упечатљивим бродом без крова и музејом”. Да, упечатљиво здање, свакако, и ’ладно никад није поново добило кров!

Настављамо даље, план који смо осмислиле уз доручак подразумевао је да стигнемо до парка Едварда VII и последњег дана лисабовања, са све стварима које смо довуглиле у Португал, искусимо и преостале две аутобуске линије Хоп он – Хоп оф: зелену (замкови) и љубичасту (шопинг & ЗОО). Прво она зелена, краћа је, а и љубичаста нас таман води до новијег дела града и највећег шопинг центра код ког имамо метро станицу која ће нас, јелте, одвести на аеродром у неопходно време. Одлично! Али пре него што стигнемо, успут наилазимо на радњицу у којој је сваки слободан милиметар простора окићен конзервама сардине! Не шалим се. Сардине су, изгледа, симбол Лисабона, Португала, откуд знам. Толики сам антифан сардина, да вам ово све јасно говори. Али, океј, капирам, океан, риболов, ово-оно...

Него, направисмо ми кругић са зеленчетом, најмањим аутобусом који имају у понуди. Обишле смо неколико цркава, катедрала, замкова, утврђења и шта све још, те се вратиле на почетну станицу, направиле паузу и наставиле љубичастом рутом. Време је да кренемо у северозападни део града, једини у који нисмо завириле, а који нас дочекује у новијем издању (али не толико као онај „оријентални” код најдужег моста), више као да је грађен пре 20-30, можда 40 година, а не као пре две-три, максимално четири. Елем, ту пролазимо тик уз „Стадион светлости” Фудбалског клуба „Бенфик” (уз дужно поштовање, никад чула; а назив јелте има неке везе с религијом, тако каже Википедија) и најзад стижемо до највећег лисабонског шопинг центра „Колумбо”. Ето, има да им се нешто не зове по Васку де Гами... Улазимо у зградурину и једина смерница која нас занима јесте храна. Имамо око сат и по времена да обавимо клопу, „ношу” и лагано метроом кренемо ка аеродрому. Аргентинска свињска ребарца и јунећи котлети пресудили су у односу на све около Мекове, Кејефсијеве, веганске, пица и остале „имамо то и у Србији” понуде.

Већ следећег тренутка ето нас под земљом, ко праве на аутомату купујемо карте за предстојећу вожњу са једним преседањем, па прва станица, друга, трећа, једанаеста, и ето нас пред Терминалом 1, код ког, али тамо негде иза, чекамо бус за Терминал 2 који нас води у масу с којом смо заробљене наредна два сата, али и више, јер авион је, наравно, опет каснио...

Укрцавамо се, остављамо залазак сунца малтене за Лисабоном, док упловљавамо у дубину ноћи, у временску прошлост, два сата уназад, колико налаже зона у Србији. И премда се на трећем седишту од мајушног прозорчета, поред ког увек буде неко ко преспава читав пут, повремено нагињем и трудим да видим жустро севање негде лево од нас (мислим да негде изнад Шпаније, рекла бих, док, кунем се, на свега три центиметра од бесне олује), сасвим јасно видљив и осветљен стоји неки град, немам појма који, али сија и не мари за невреме у комшилуку.

И тако, путовање очито приводимо крају, и нема му повратка осим овако, прелиставајући фотографије, присећајући се неких детаља, претачући те мисли у репортаже...

Сваки повратак је својеврсни шок. А највећи који сам овог пута имала био је тај да смо за само три сата вечерњег лета прешле са лисабонских 20 на београдско-новосадска 32 степена! Плакање. Ето, шта друго рећи...?

Сматрате ли да сам вам још дужна свеопштег утиска? Слажем се... Али се бојим да се изјасним, убеђена сам да се ово путовање не може свести у једну ефектну реченицу (забога, не може ни у четири репортаже). Просто, наружила бих ту рапсодију доживљаја и искустава, која се може дочарати макар изјавом да (ми) је овај излет био најбољи икада!

Леа Радловачки