„DNEVNIK” U LISABONU (4) Kraj putovanja u gradu kockica i pločica; A za kraj – NAJBOLJI IZLET IKADA

Desilo se, kraj nam je sve opipljiviji, a i sam grad. Dočekalo nas je – tmurno jutro.

Svega 20 stepeni, možda i manje, uz gusto sipenje kišice bar dobrih pola sata i, nakon doručka, već moglo bi se reći dobro pokisle, čekamo žuti tramvaj kao najbolju opciju koju ima smisla prigrliti. Stiže naša kočija, nakon vala predugog čekanja, a mene čeka dobrano stajanje i klaćenje u gužvi skučenog vagona, jer ođednom su svi – i turisti i lokalci – tramvaj iskoristili kao najidealniji beg od kiše. (Kladim se da je Hesus opet umešao prste...) Ništa od toga mi pak neće baciti senku na tu vožnju i nekoliko kadrova koje sam, na svu sreću, dokumentovala i telefonom. Na jednu fotografiju sam posebno ponosna: napravila sam je uz pomoć zuma (x3), kroz prozorče kod vozača, išarano sitnim kapljicama kroz koje se, i iza kojih se, u najsavršenije izbalansiranom kontrastu naslažu bež (koja boji bar 70 odsto kadra) i upečatljiva žuta boja trolejbusa koji nam ide u susret, te s kojim treba da se mimoiđemo, sam bogzna kako. U krivini. U uličici toliko uzanoj da se šine međusobno ukrštaju i našem vozilu daju mogućnost da doooobro uhvati krivinu udesno. Nadam se da vam je jasno...

Silazimo u blizini samog centra grada, odnosno u pešačku zonu satkanu od nekoliko precizno formiranih ulica. Starinske zgrade su u prizemljima prepune fensi restorana, butika, suvenirnica, nudeći prolaznicima kapitalizam upakovan u onoj korpici od lisnatog testa. Nije loše, ali takav momenat Lisabona nije baš „moja šolja čaja”. (Ili se kod njih kaže „čaša vina”?) I tako, izgorelog lica, za šta je zaduženo okeansko oštro sunce, prolazimo klizavim gradom, moleći Hesusa da nas sačuva od potencijalnih povreda tokom penjanja po vlažnim uglačanim trotoarima od kockica, i najzad stižemo do (ček, da izguglam): „ostataka gotske crkve uništene u zemljotresu 1755. godine, sa upečatljivim brodom bez krova i muzejom”. Da, upečatljivo zdanje, svakako, i ’ladno nikad nije ponovo dobilo krov!

Nastavljamo dalje, plan koji smo osmislile uz doručak podrazumevao je da stignemo do parka Edvarda VII i poslednjeg dana lisabovanja, sa sve stvarima koje smo dovuglile u Portugal, iskusimo i preostale dve autobuske linije Hop on – Hop of: zelenu (zamkovi) i ljubičastu (šoping & ZOO). Prvo ona zelena, kraća je, a i ljubičasta nas taman vodi do novijeg dela grada i najvećeg šoping centra kod kog imamo metro stanicu koja će nas, jelte, odvesti na aerodrom u neophodno vreme. Odlično! Ali pre nego što stignemo, usput nailazimo na radnjicu u kojoj je svaki slobodan milimetar prostora okićen konzervama sardine! Ne šalim se. Sardine su, izgleda, simbol Lisabona, Portugala, otkud znam. Toliki sam antifan sardina, da vam ovo sve jasno govori. Ali, okej, kapiram, okean, ribolov, ovo-ono...

Nego, napravismo mi krugić sa zelenčetom, najmanjim autobusom koji imaju u ponudi. Obišle smo nekoliko crkava, katedrala, zamkova, utvrđenja i šta sve još, te se vratile na početnu stanicu, napravile pauzu i nastavile ljubičastom rutom. Vreme je da krenemo u severozapadni deo grada, jedini u koji nismo zavirile, a koji nas dočekuje u novijem izdanju (ali ne toliko kao onaj „orijentalni” kod najdužeg mosta), više kao da je građen pre 20-30, možda 40 godina, a ne kao pre dve-tri, maksimalno četiri. Elem, tu prolazimo tik uz „Stadion svetlosti” Fudbalskog kluba „Benfik” (uz dužno poštovanje, nikad čula; a naziv jelte ima neke veze s religijom, tako kaže Vikipedija) i najzad stižemo do najvećeg lisabonskog šoping centra „Kolumbo”. Eto, ima da im se nešto ne zove po Vasku de Gami... Ulazimo u zgradurinu i jedina smernica koja nas zanima jeste hrana. Imamo oko sat i po vremena da obavimo klopu, „nošu” i lagano metroom krenemo ka aerodromu. Argentinska svinjska rebarca i juneći kotleti presudili su u odnosu na sve okolo Mekove, Kejefsijeve, veganske, pica i ostale „imamo to i u Srbiji” ponude.

Već sledećeg trenutka eto nas pod zemljom, ko prave na automatu kupujemo karte za predstojeću vožnju sa jednim presedanjem, pa prva stanica, druga, treća, jedanaesta, i eto nas pred Terminalom 1, kod kog, ali tamo negde iza, čekamo bus za Terminal 2 koji nas vodi u masu s kojom smo zarobljene naredna dva sata, ali i više, jer avion je, naravno, opet kasnio...

Ukrcavamo se, ostavljamo zalazak sunca maltene za Lisabonom, dok uplovljavamo u dubinu noći, u vremensku prošlost, dva sata unazad, koliko nalaže zona u Srbiji. I premda se na trećem sedištu od majušnog prozorčeta, pored kog uvek bude neko ko prespava čitav put, povremeno naginjem i trudim da vidim žustro sevanje negde levo od nas (mislim da negde iznad Španije, rekla bih, dok, kunem se, na svega tri centimetra od besne oluje), sasvim jasno vidljiv i osvetljen stoji neki grad, nemam pojma koji, ali sija i ne mari za nevreme u komšiluku.

I tako, putovanje očito privodimo kraju, i nema mu povratka osim ovako, prelistavajući fotografije, prisećajući se nekih detalja, pretačući te misli u reportaže...

Svaki povratak je svojevrsni šok. A najveći koji sam ovog puta imala bio je taj da smo za samo tri sata večernjeg leta prešle sa lisabonskih 20 na beogradsko-novosadska 32 stepena! Plakanje. Eto, šta drugo reći...?

Smatrate li da sam vam još dužna sveopšteg utiska? Slažem se... Ali se bojim da se izjasnim, ubeđena sam da se ovo putovanje ne može svesti u jednu efektnu rečenicu (zaboga, ne može ni u četiri reportaže). Prosto, naružila bih tu rapsodiju doživljaja i iskustava, koja se može dočarati makar izjavom da (mi) je ovaj izlet bio najbolji ikada!

Lea Radlovački