ОСАМ ДАНА У ПЕКИНГУ (1): Не да се преходати, ни лако, ни брзо

Пре него што слетимо у осунчани Цирих, посматрам заносно Бодеско језеро из позиције из које су Фридрихшафен, град грофа Цепелина који управо блиста испод нас, бесомучно бомбардовали енглески авиони у Другом светском рату, скоро исто као и нас у Србији пре ево већ скоро две деценије. А као да је то било јуче. Чак и када се негде иде први пут, човек не може да се негде не враћа. Макар и у заносну туђину Боденског језера коју ево гледам на путу за Пекинг.

Тканина таласа љеска се на перфектном сунцу, као и зимус када смо га Влада, Стефан и ја прелазили бродом све до Констанца, кога сада гледам као на длану, као на географској карти, у целини. Осим нас недавно, и Зорана Ђинђића, који је ту докторирао пре три деценије, један други Стефан, онај Високи, Лазаревић, пре шест векова је у име српске Деспотовине шетао његовим улицама и присуствовао црквеном сабору. Оном на коме су осудили Јана Хуса на ломачу. Улице су скоро и даље исте. Констанц није бомбардован. Нема Стефана Лазаревића да их види, али били смо мој Стефан, Влада и ја. Заиста је све исто. Многе куће из тога времена су исте, барем споља. Дубоки, ни случајно мрачни, средњи век. Скоро да то и сада видим из ваздуха.  Шалим се, нараво, али свет је препун изврсних места. Тада сам имао утисак, иако смо цвокотали на минус 25, вероватно све у недостатку уличних ломача, да бих у Констанцу могао да живим. Као и на неким другим местима.

Скоро да ми је непријатно на аеродрому у Цириху, када схватим да ћу да седим у бизнис класи, а Саша Јерков, Влада Кецмановић и Драган Бошковић у економској. Мени карту плаћа Кина, њима Србија. Очито је реч о мерама и пропорцијама велике и мале земље, и то ће увек тако бити. А засмета једино нама одраслим у егалитаризму социјализма. Срео сам их на аеродрому, иду у име Србије да представе нашу књижевност на Сајму књига у Пекингу. Ја, пак, идем на осмодневну стипендију кинеског програма за издаваче. Позвали су тачно десет издавача из целог света. Саша ми предусретљиво нуди да представи и мене на нашем штанду у петак, када будем долазио на Сајам... Не могу да не приметим да овај позив, успут изречен, скоро са изнуђеном куртоазијом, јесте први пут да ме неко званичан из Србије позива да представим нешто из Србије. Углавном ме на сва ова пословна путовања зову организатори, или идем на њих о свом сопственом трошку. У овом случају, они сада не би имали никаквог трошка око мене, али тешко да ћу ја имати времена с обзиром да је програм мог боравка у Пекингу више него пренатрпан. Треба да се сретнем са ни мање ни више него стотинак људи. Заиста.

У сваком случају, хвала Саша, није лоше да човек понекад добије поруку да занима и сопствену земљу, иако се промоцијом њене културе бави цео живот, истина на своју руку, како већ зна и уме... Саша се слаже са мном да тај посао у нашој држави нико не ради, чак ни не зна за њега, а то је посао дубинске пропаганде и суштинске промоције ове културе. Као да неко жели да је и не буде…. А Сашу иначе знам од средине осамдесетих, од пре тридесетак година, он тада још није имао тих ни тридесетак година, и сећам га се као “чуда од детета” у нашој критици. Не треба бити психијатар, да одмах процениш да му је коефицијент интелигенције виши од 150. Годинама се питам, како ли му је да функционише у овом свету који баш и није саобразан са његовим потенцијалом... Чим га човек пусти да прича, сигурно ће рећи нешто паметно. Но, ја се често баш питам, која је корист од толике моћи и толиког знања... И неед anothеr њорлд, каже Yoan Бајз на новом албуму који управо преслушавам у авиону.

Разматрам у удобној паметној фотељи прве класе савремену кинеску литературу, огроман прелом од Културне револуције до садашњег стања, пратим увид у свет и улогу писца и поредим га, незнано зашто, са безнађем смисла савременог српског друштва. Лелујамо се на погрешним таласима јер не знамо шта нам је циљ. Нови, сурово бесмислени капитализам код нас одређује скоро све. А лет је био довољно дугачак, преко Берлина и Шћећина, преко Санкт Петерсбурга и Москве, преко безмало целе Русије, да савладам кратку историју савремене кинеске литературе коју су ми предусретљиви домаћини унапред послали. После сам спавао до Пекинга све сањајући чудна кинеска имена у главоломној енглеској комбинацији. Обично оно што читам, одређује облик мојих снова. Тако је и сада.

Пекинг. Или Беијинг, Бејжинг... Ко је у праву што се тиче изговора. Ми, или Енглези? Мени се прва асоцијација римује са Тао Те Кинг. Какогод, наоружан Средишном хармонијом, летим ка Пекингу. Давне, 1984, у библиотеци требињске касарне, са погледом на моћни Леотар, водио сам паралелне разговоре са Џорџом Орвелом, који је баш те године поново ушао код нас у интелектуалну моду, и са Конфучијем, који из моде никада није ни излазио… Све је у вези, нема ни 20 дана како смо у амфитеатру поред Дучићеве Херцеговачке Грачанице, изнад Требиња, владика Григорије и моја маленкост беседили о књизи која је обележила протекло лето, о “Сунцу овог дана”, а ја управо летим ка просторима које је обликовала Средишна хармонија.

Бизнис класа је чиста милина, још ниси ни ваљано сео, авион није ни упалио моторе, а већ су ти прељубазне кокетне стјуардесе угурале шампањац у руке... Иначе, превозник је Ер Чајна, значи, онај који узима паре, а шљакери су они који возе, у овом случају, Ер Свис... А затим, као у некој од Но ресерватионс Ентони Бурдена, испред нас износе специјалитете Лоренца Абриција, великог савременог кувара из Белинзона. Фенси ресторан Лацанда Орицо из швајцарског Тицина кува за нас присутне. Сапутник ми је љубазни банкар из Камеруна који ради у Пекингу, центру најновијег света, то је већ сасвим очито. А ја у егалитаризму у својој глави се и даље осећам нелагодно због земљака у економској класи који не могу ни замислити шта ми овде пробамо. Седиште ме масира у три варијанте, како год пожелим.

Док са сапутником из Камеруна таманим швајцарске специјалите, јела и пређела, искрено се питам шта ли раде моји земљаци које је наше министарство културе спаковало у овај авион. Да ли људи из мале земље као што је Србија немају право на бизнис класу, могло би се помислити.  Зашто наша држава не поштује писце, а кинеској није тешко да испоштује своје госте, неко би се запитао. Зна ли у њој ико, када не буде ни писаца ни језика, да неће бити ни државе. Неће истина бити ни тих који данас мисле да одређују правила. Камерунац ми наздравља са одличним француским ширазом. Слушамо и даље нови, надајмо се не и последњи, албум Yoan Бајз...

А у Пекингу, чекају ме моји људи. Ко би рекао да сам сакупио толико познаника, издавача и агената, Клер са Тајвана се већ питала што нисам дошао на парти њене куће prеthodnе вечери, Ненси и Сани из Пекинга су у организацији овог фелоњсхипа, Јумин из Шангаја је на сајму, ту је и Оја из Монголије, коначно сам у њиховом парчету света, а ево и колега стипендиста, Ребеке из Лондона, Клаудије из Цириха… Ако придодам и земљаке из економске класе, испада да скоро никада нисам сам. А сви се сећамо нечега.

Ненад Шапоња

Фото: Н. Шапоња