Око Тв ОКо: Ко је ивер, а ко клада
Цела Велика Британија протеклог викенда дрхтала је гледајући финале ријалити ТВ квиза „Дете геније“. Ко ће тачно одговорити на највише питања и однети кући сребрни трофеј који личи на онај којим машу кад освоје Лигу шампиона?
Највише херца и најмање грешака забележио је дванаестогодишњи Рахул Доши, чији је отац Минеш скакао на столици, хватао се за главу и смејао као луд на интегрално брашно кад су конкуренти давали погрешне одговоре. Рахул, којем је забележен коефицијент интелигенције од 162, што још може да се промени до 16. године, кад се отприлике рачуна да смо завршили с развојем мозга, кући је, поред трофеја, понео и подоста пара, а поносни отац први је позирао с трофејем, обећавајући да ће се и сам појавити у „Потери“, квизу знања сличног типа. Чисто да докаже да је клада. Она с ивером, ако се сећате.
Деца која плачу под стресом и родитељи који урлају и прете деветогодишњим конкурентима само су део ријалити декора који је, ето, захватио и до сада недодирљиве квизове знања. Било је довољно ставити родитеље и децу у исти животни простор и борба без рукавица могла је да почне. То је потврдио и Рахул у првом интервјуу у животу, рекавши да му је отац поручио „да нема награде за оне који се друже с конкуренцијом“. Математика и физика или дијадема, шминка и такмичење за мис уличног ћошка, свеједно.
Колико је ТВ квиз застранио од својих почетака говори и чињеница да је његов идејни творац у Британији, психолог Џоан Фримен, дала отказ и напустила серијал, незадовољна правцем у којем се ТВ програм развио. Она је, наиме, серију започела као низ документарних емисија у којима је анализирала децу с високим коефицијентом интелигенције и пратила односе с родитељима, гледајући колико подстицајна средина има утицаја на дечији интелектуални развој. Но, од подстицајне средине до циркуског приказивања деце-фрикова, није прошло много... новчаница. Тренутна награда за победника износи негде око 100.000 долара, колико је Канал 4 проценио да кошта то силно неупотребљиво знање.
Наравно, променом типа програма променила су се и питања. Уместо проблемских задатака, деци се тестира колико су способна за механичко запамћивање, а ту се, вала, не разликујемо много од мајмуна. И ето нам опет циркуса на видику.
Хоћемо ли се и ми окушати у неком сличном ријалитију? Врло је могуће да ће, колико следеће године, нешто слично нићи и у нашем комшилуку. Ем се хвалимо непрестаним реформама образовања, ем нам је форма битнија од суштине, ем смо одавно побркали бабе и жабе па емисије у којима су деца у главним улогама називамо дечијим, иако се емитују у ударним вечерњим терминима, гледа их одрасла публика и трају до поноћи. Па кад могу којекакве „звездице“ да зграбе микрофон и постану популарне макар за ту сезону, могу вала и деца што на славама рецитују таблицу множења троцифрених бројева или знају наизуст цео „Горски вијенац“. А још ако капне и која кинта, и сви примете мамина нова уста, док тата вежба за „Слагалицу“, свет заиста постаје ружичастији.
Није да сад нешто слутим, бентлија ми.
Ивана Вујанов