Oko Tv OKo: Ko je iver, a ko kla­da

Naj­vi­še her­ca i naj­ma­nje gre­ša­ka za­be­le­žio je dva­na­e­sto­go­di­šnji Ra­hul Do­ši, či­ji je otac Mi­neš ska­kao na sto­li­ci, hva­tao se za gla­vu i sme­jao kao lud na in­te­gral­no bra­šno kad su kon­ku­ren­ti da­va­li po­gre­šne od­go­vo­re. Ra­hul, ko­jem je za­be­le­žen ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je od 162, što još mo­že da se pro­me­ni do 16. go­di­ne, kad se ot­pri­li­ke ra­ču­na da smo za­vr­ši­li s raz­vo­jem mo­zga, ku­ći je, po­red tro­fe­ja, po­neo i po­do­sta pa­ra, a po­no­sni otac pr­vi je po­zi­rao s tro­fe­jem, obe­ća­va­ju­ći da će se i sam po­ja­vi­ti u „Po­te­ri“, kvi­zu zna­nja slič­nog ti­pa. Či­sto da do­ka­že da je kla­da. Ona s ive­rom, ako se se­ća­te.

De­ca ko­ja pla­ču pod stre­som i ro­di­te­lji ko­ji ur­la­ju i pre­te de­ve­to­go­di­šnjim kon­ku­ren­ti­ma sa­mo su deo ri­ja­li­ti de­ko­ra ko­ji je, eto, za­hva­tio i do sa­da ne­do­dir­lji­ve kvi­zo­ve zna­nja. Bi­lo je do­volj­no sta­vi­ti ro­di­te­lje i de­cu u isti ži­vot­ni pro­stor i bor­ba bez ru­ka­vi­ca mo­gla je da poč­ne. To je po­tvr­dio i Ra­hul u pr­vom in­ter­vjuu u ži­vo­tu, re­kav­ši da mu je otac po­ru­čio „da ne­ma na­gra­de za one ko­ji se dru­že s kon­ku­ren­ci­jom“. Ma­te­ma­ti­ka i fi­zi­ka ili di­ja­de­ma, šmin­ka i tak­mi­če­nje za mis ulič­nog ćo­ška, sve­jed­no.

Ko­li­ko je TV kviz za­stra­nio od svo­jih po­če­ta­ka go­vo­ri i či­nje­ni­ca da je nje­gov idej­ni tvo­rac u Bri­ta­ni­ji, psi­ho­log Džo­an Fri­men, da­la ot­kaz i na­pu­sti­la se­ri­jal, ne­za­do­volj­na prav­cem u ko­jem se TV pro­gram raz­vio. Ona je, na­i­me, se­ri­ju za­po­če­la kao niz do­ku­men­tar­nih emi­si­ja u ko­ji­ma je ana­li­zi­ra­la de­cu s vi­so­kim ko­e­fi­ci­jen­tom in­te­li­gen­ci­je i pra­ti­la od­no­se s ro­di­te­lji­ma, gle­da­ju­ći ko­li­ko pod­sti­caj­na sre­di­na ima uti­ca­ja na de­či­ji in­te­lek­tu­al­ni raz­voj. No, od pod­sti­caj­ne sre­di­ne do cir­ku­skog pri­ka­zi­va­nja de­ce-fri­ko­va, ni­je pro­šlo mno­go... nov­ča­ni­ca. Tre­nut­na na­gra­da za po­bed­ni­ka iz­no­si ne­gde oko 100.000 do­la­ra, ko­li­ko je Ka­nal 4 pro­ce­nio da ko­šta to sil­no ne­u­po­tre­blji­vo zna­nje.

Na­rav­no, pro­me­nom ti­pa pro­gra­ma pro­me­ni­la su se i pi­ta­nja. Ume­sto pro­blem­skih za­da­ta­ka, de­ci se te­sti­ra ko­li­ko su spo­sob­na za me­ha­nič­ko za­pam­ći­va­nje, a tu se, va­la, ne raz­li­ku­je­mo mno­go od maj­mu­na. I eto nam opet cir­ku­sa na vi­di­ku.

Ho­će­mo li se i mi oku­ša­ti u ne­kom slič­nom ri­ja­li­ti­ju? Vr­lo je mo­gu­će da će, ko­li­ko sle­de­će go­di­ne, ne­što slič­no ni­ći i u na­šem kom­ši­lu­ku. Em se hva­li­mo ne­pre­sta­nim re­for­ma­ma obra­zo­va­nja, em nam je for­ma bit­ni­ja od su­šti­ne, em smo odav­no po­br­ka­li ba­be i ža­be pa emi­si­je u ko­ji­ma su de­ca u glav­nim ulo­ga­ma na­zi­va­mo de­či­jim, iako se emi­tu­ju u udar­nim ve­čer­njim ter­mi­ni­ma, gle­da ih od­ra­sla pu­bli­ka i tra­ju do po­no­ći. Pa kad mo­gu ko­je­ka­kve „zve­zdi­ce“ da zgra­be mi­kro­fon i po­sta­nu po­pu­lar­ne ma­kar za tu se­zo­nu, mo­gu va­la i de­ca što na sla­va­ma re­ci­tu­ju ta­bli­cu mno­že­nja tro­ci­fre­nih bro­je­va ili zna­ju na­i­zust ceo „Gor­ski vi­je­nac“. A još ako kap­ne i ko­ja kin­ta, i svi pri­me­te ma­mi­na no­va usta, dok ta­ta ve­žba za „Sla­ga­li­cu“, svet za­i­sta po­sta­je ru­ži­ča­sti­ji.

Ni­je da sad ne­što slu­tim, ben­tli­ja mi.

Iva­na Vu­ja­nov