NININE MUSTRE Crne rupe
Priču o energetskim vampirima sam čula bezbroj puta. I sama sam upoznala ljude koje bez razmišljanja mogu da spakujem u tu kategoriju, iako nisam pristalica kategorisanja, jer verujem da svako prolazi kroz razne faze i svako ima mogućnost da se promeni. Ali stvarno ima onih koji godinama već deluju kao izgubljeni slučajevi po tom pitanju i nevoljno priznajem da sa njima jednostavno nema konstruktivne i smislene priče.
Nedavno je jedna moja prijateljica prokomentarisala da je mesto na kojem smo pokušale da proslavimo njen rođendan bilo prava energetska crna rupa. I pored našeg dobrog raspoloženja okruženje je bilo zastarašujuće zombirano, čemu je doprineo nasumičan (čitaj haotičan) izbor muzike koju kao da su žmureći birali, pa šta im padne pod ruku. Ne izlazim baš mnogo poslednjih godina, prihvatam da postoji mogućnost da se pojavio novi pravac u didžej poslu koji se zove „nasumično“ ili „rendom“ kako bi to mladi, koji se lakše izražavaju na engleskom nego na srpskom, rekli. Taman kad se ljudima vidno dopadne neka pesma i počnu da se smeškaju ili čak cupkaju u ritmu, počinje neka potpuno drugačija pesma i po stilu i po ritmu i po razdoblju...ma, potpuna konfuzija. Kao da je didžeju naređeno da ako primeti da se ljudima nešto dopada, odmah pusti nešto sasvim drugačije. I tako celo veče, nekoliko sati.
Vratile smo se iz izlaska iscrpljene i zblanute atmosferom koju smo iskusile. Isto se tako osećam nakon kontakta sa tim takozvanim energetskim vampirima koji svaku priču pretvore u problem, koji nipodaštavaju bilo čiji uspeh i negiraju bilo kakav smisao u životu. Oni obično skaču sa teme na temu, postave mi pitanje, pa još i ne dovršim odgovor postavljaju sledeće, sve do trenutka dok se ne ukaže prilika da na neku dod tih tema izliju svoju žuč. Sve bi to bilo u redu, shvatam da i takvi ljudi postoje, kada ne bih primetila da su nakon naše komunikacije oni vedri, nasmejani, nekako ispunjeni i zadovoljni za razliku od sagovornika tj. mene koja budem izmoždena. Tačno uviđam kako se pune tom negativnom energijom koju sami generišu i onda šire oko sebe. Počela sam da ih u sebi nazivam crnim rupama i krenula u potragu za odbrambenim mehanizmima.
Crne rupe u svemiru nisu baš istražen fenomen, barem koliko nam svemirske agencije dozvoljavaju da znamo. Ono što znamo jeste da navodno usisavaju sve u sebe i da je najbolje da ih se klonimo. Javnosti nije poznato da li teorija da se kroz njih putuje u druge svetove i dimenzije radi ili ne radi, tako da je i moja teorija u vezi sa ljudima – crnim rupama za sada na nivou izbegavanja i to u širokom luku. Oni su toliko crni, da ne želim više ni da im se približim, jer će me njihovo crnilo usisati i ko zna gde ću i kako završiti. Ima na ovom svetu sasvim dovoljno svetla, da mogu dobro da vidim, te budno pazim kuda gazim.
Nina Martinović Armbruster