Зимски попис птица у Србији: Климатске промене мењају миграције

У Србији се организовано с различитим интензитетом, птице водених станишта пописују од 1987. године, док је у последњих осам тај посао код нас организовало Друштво за заштиту и изучавање птица Србије и броје све врсте водених птица на свим њиховим познатим стаништима до којих се може доћи.

Будући да се птице у зимском, негнездећем периоду окупљају у већа јата, на местима погодним за зимовање, лакше их је пребројати и тиме се добија јаснија слика о кретању њихове популације. На подручју које покрива ова међународна акција у досадашњим пописима забележено је око 300 врста птица водених станишта, а многе од њих присутне су и у Србији.

Нама је у фокусу Дунав који са својих 600 километара тока кроз Србију представља зимовалиште за половину од око 300 до 400 хиљада птица које у зависности од године зимују код нас. Поред тога, попис се ради и на 140 километара Саве, на Тиси, комплетној Морави, језерима и на свим осталим најважнијим стаништима. Оно што је добро јесте да у тим кључним подручјима имамо доста бројача, мада постоје још увек неки делови Србије где их је премало. Ми се трудимо да у акцију укључимо што више људи, да се покрије што већи број водених површина јер тако добијамо квалитетније податке о птицама водених станишта за сваку врсту понаособ. За неке врсте је то лакше урадити јер се налазе на једном или пар познатих места, док су неке врсте широко распрострањене и код нас и у осталим подручјима која су покривена овом међународном акцијом, па се анализа њиховог кретања и стања популације може утврдити тек кад се обједине сви подаци на континенталном нивоу, објашњава Марко Шћибан из Друштва за заштиту и изучавање птица Србије којег смо са колегом Драженком Рајковићем затекли на попису у близини Старог Сланкамена.

Према његовим речима ове године је за акцију бројања која је планирана да траје до краја јануара, пријављено скоро две стотине људи.

Наравно, док се све не заврши не можемо говорити о прецизним подацима јер на доста површина још није завршено бројање, али свакако нам је драго да се јављају нови људи и да број укључених расте. Када је у питању број птица које зимују у Србији, он може доста да варира и то је нарочито изражено последњих година. С једне стране бележи се пад популације на глобалном нивоу, а кад су у питању птице водених станишта примећују се и промене њихових миграција услед климатских промена. Тако смо једне године код нас избројали 180 хиљада јединки патке „глуваре“ која је и најбројнија врста код нас, да би их следеће године било упола мање јер су остале на Балтичком мору које те године није заледило. Тек када су се сакупили сви подаци на међународном нивоу могли смо да закључимо шта се десило и зашто нам је тако пао број патака у Србији. Сличне ствари се дешавају и са другим врстама и зато је важно да се ова акција спроводи у континуитету, истовремено  на што ширем подручју да би могли да стекнемо што бољи увид у њихов број и кретање, каже Марко.

Само бројање се врши углавном „у главу“, осим код огромних јата од неколико стотина или хиљада птица када се користе неке од такозваних „блок“ метода. Већ годинама је у Србији по попису најбројнија популација патки глувара, док су иза њих речни галеб и лисаста гуска, док је на глобалном нивоу значајно присуство малог ронца, врсте патке чија се популација у Србији креће и до неколико хиљада што представља десетак процената укупне европске популације ове птице.

Током пописа птица, каже Марко, активисти бележе и најважније информације о самом станишту на којем се врши бројање што је такође значајан сегмент овог пројекта.

Важно је и приметити шта се дешава на том станишту, да ли је нешто пресушило, да ли има неких других промена. Бележе се и случајеви криволова, загађења,  тровања птица, крчења њихових станишта или било шта слично и тако се комплетира слика и о условима у којима птице обитавају, наводи Марко Шћибан.

Свуда је присутан генерално лош однос према водама, а самим тим и стаништима за птице. Пречистачи углавном не постоје и проблем отпадних вода је поједина  станишта толико девастирао да је питање хоће ли се икад заиста опоравити. Томе треба додати и све врсте експлоатације у природи, као што су сеча дрва, копање шљунка, исцрпљивање акумулација и канала, затим криволов, али и дозвољени лов и риболов, као и неконтролисану употребу пестицида у пољопривреди и мислим да је то довољно да се закључи колико птицама загорчавамо живот, каже Марко.

Текст и фото: Нико Перковић