ВОДИТЕЉКА МАРИЈА ПОПОВИЋ: Када се уморим од свега, ПОРОДИЦА је та која ме чека да се смејемо или ћутимо заједно, да нам буде ТЕШКО или ЛЕПО
Психолошки проблеми су заиста постали горућа тема, ми смо се почетком године одлучили да полако уводимо ту врсту тема кроз први блок емисије где иначе гостују јавне личности. Тако смо, уз психологе и познате, већ расплели неке психолошке дилеме.
Нажалост, трагедије које су се догодиле у Србији у мају оставиће огроман број питања на која нећемо моћи за кратко време да нађемо и дамо одговоре уз сву помоћ психолога, педагога и психијатара. Увек се питамо шта занима наше гледаоце, па ћемо тако и наставити, а сада су то баш психолошке теме, рекла је у интервјуу за Дневников ТВ магазин ауторка и водитељка емисије „РТС ординација” Марија Поповић која сваке недеље од 14 часова на првом програму Радио-телевизије Србије уводи гледаоце у нову тему о здрављу и са реномираних стручњацима, али и познатим личностима разговара о здрављу и проговара о томе како можемо да га унапредимо и очувамо.
У Србији се, када је здравље у питању, многи воде оном: „Боље да не знам”, па због страха не одлазе код лекара, чак ни ако су потенцијално животно угрожени. Можемо ли искоренити такве ставове?
– Наравно да можемо, питање је мотива. Када мотив да се буде здрав постане јачи од страха од болести онда је лакше одлазити лекару. Људски је да се човек плаши и све што је људско није ми страно. Рећи ћу вам како сам ја то осећање победила, а често ме питају како не постанем хипохондар од толиких информација. Када рационализујете ситуацију буде лакше, а мој принцип је да урадим све што је у мојој моћи да сачувам здравље - да једем што је здравије могуће, да узимам суплементе по препоруци лекара, да одлазим на редовне прегледе… ако све то урадим и опет се деси неки проблем онда значи да га нисам могла избећи. С друге стране, ако бежим од лекара и деси се проблем, тада грижи савести нема краја. Мој мотив је да једног дана будем бака и чувам своје унучиће, да дочекам дубоку старост. Свако мора да пронађе свој.
Јасно је да се здрав живот не уноси само таблетама, већ, најчешће, уз помоћ физичке активности и правилне исхране. Мислите ли да је услед повећања цена свега, здравље данас постала скупа ставка, посебно ако желимо да се хранимо здраво?
– Не знам шта је за кога скупо, али улагање није само у новцу. Ако ме питате колико пара вреди здравље рекла бих - све новце овог света! То ће рећи већина људи, али свакодневни живот је некада компликован и носи разне изазове. Међутим, да поставимо рационално - када расту цене намирница расту и цене здравих и оних индустријских, па и брзе хране. Многа истраживања кажу да здрава храна даје ситост, тада се мање једе и мање купује, али здрава храна захтева и категорију времена. Дакле, морамо издвојити време да је припремимо и да јој се посветимо, утолико захтева више јер на киоску узмете пљескавицу за 15 минута и осим новца не улажете ни труд ни време. Многи ће рећи да времена нема и заиста је истина да се живи брзо, али како се то време нађе када се неко разболи? О томе треба мислити док још јуримо за разним стварима, а заборављамо ону најважнију.
Постоји ли, ипак, нека таблета, која вама, без одласка код лекара и без рецепта, залечи ране, неизвесност и страхове?
– У породици су све моје терапије и чаробне таблете. Када се уморим од свега, они ме чекају да се смејемо или ћутимо заједно, да нам буде тешко или лепо. Најтеже је када је човек сам, тада су све борбе горке и веома тешке. Моја бака са мамине стране Вера ми је једном давно рекла нешто што никада нећу заборавити - Бог никада не даје сва добра ођедном. И то је заиста тако, не можете имати све у истом тренутку - и љубав и успех и новац и здравље и стабилну породицу и славу и срећу и слободно време… нешто ће недостајати. Када размислим о томе шта бих одабрала да ми фали или да немам довољно, то би свакако био новац. Данашње време створило је похлепу и лакомост, а захвалност за добра која су нам дата све чешће изостаје. Када човек постане захвалан за оно што има лакше се бори са изазовима овог света, јер и то што имамо треба сачувати, а најпре здравље.
С којим нездравим животним навикама се борите, шта је ваш „грех” на тањиру, а од којих златних правила у исхрани и стилу живота не одступате?
– Човек сам од крви и меса и имам слабости. Највећа је кафа, њу заиста волим, а има још једна - не лежем на време. Просто сам касни хронотип и све најкреативније идеје родиле су се у мојој глави касно увече. Тако је од малена и то сам пробала да променим, али иде тешко. Што се тиче хране, обожавам тестенине и све од теста. Моја бака по тати Мила је била Војвођанка, па можете замислити како је правила штрудле, насуво са маком, ладњачу и све од теста. Сада се то једе врло умерено и понекада, не због килограма већ због здравља.
Свака слобода носи одговорност
Како се лично борите са императивима савременог родитељства који су ових дана више него икад у фокусу јавности?
– Ја сам моју Софију родила као млада. Имала сам 24 године. Данас тврдим да је то моја најбоља животна одлука. Сада је баш то предност када је она тинејџерка и има 14 година. Најважнија карактеристика нашег односа је отвореност. Много причамо, а ја се никада не згражавам, шта год да каже и онда лако исприча и оно што многа деца њеног узраста не говоре родитељима. Још када је била мала стално сам јој говорила да свака слобода носи одговорност, сваки поступак има последицу - добру или лошу и то је помогло да створимо границе шта се сме, а шта не. Другарице нисмо, не бих рекла да сам строга, јер видим да се Софија са мном много смеје, а надам се да смо Милан и ја поставили темеље да постане добар, одговоран и вредан човек. Жели да постане лекар - е то је моја кривица (смех).
Изјавили сте да бисте волели да са супругом гледаоцима понудите велики породични шоу-програм. Да ли је сада право време да то и реализујете? И које нам то породичне вредности и теме данас недостају на малим екранима?
– Много волим да радим са Миланом и што се мене тиче увек је добар тренутак за то. За сада смо обоје окупирани својим емисијама, он тренутно на терену снима емисију „Моја дедовина”, а један такав шоу-програм захтева озбиљну припрему. Чим се укаже прва прилика сигурна сам да ћемо реализовати ту идеју. Промоција породице као најважније институције мора да буде свакодневна и врло јака, а уз то морамо примерима показати како све она може да функционише и у ово захтевно време. Није добро идеализовати и показивати како су срећне породице само оне где се сви смеју и нема проблема, тако нешто не постоји. Идеалне породице су оне које превазилазе кризе, које се боре, разумеју и подржавају, оне које не гурају проблеме под тепих, идеалне породице су оне где се људи и свађају, али из тих расправа излазе бољи. Модерној породици данас често треба помоћ како да превазиђе неке изазове и то није срамота. Проблеми су за људе, стручњаци могу да помогну да их решимо, а упорни ће изаћи на крај са изазовима.
Увод у такав шоу могао би да буде и пројекат „Здрава породица” у оквиру којег на друштвеним мрежама корисницима преносите искуство и савете о здрављу и животу. Шта вам је била идеја водиља када сте га покретали и јесте ли увидели да ли је тешко привући пажњу јавности таквим садржајима?
– Људи данас траже решење, савет како да се организују да промене стил живота. Моја је срећа што сам из прве руке, од врхунских стручњака, сазнала много тога корисног и важног за унапређење здравља и промену навика. Идеја је била да им кроз наше приче покажемо да увек има више избора. Наш мото је: „Бирај мање зло”, а то практично значи да ћемо уместо сока изабрати воду, уместо да идемо лифтом ићи ћемо степеницама, уместо белог хлеба јешћемо онај од целог зрна итд. Дакле, често је ствар избора. Не бих рекла да је тешко привући пажњу неким корисним и паметним садржајем, а тренутно смо на Инстаграму и Јутјубу управо у тој фази проучавања које теме би могле у будућности највише да занимају једну проодицу која жели да буде здрава. Друштвене мреже траже континуитет, не објављујемо велики број садржаја, јер када бирате да ли ћете провести дан са ћерком или снимати реел - бирамо дан са Софијом. Профили „Здрава породица” и јесу увертира ка нашем будућем заједничком породичном раду.
Владимир Бијелић