Рамбо Амадеус: Духовитост је лек за фрустрацију      

Након концерта у београдској Ботаничкој башти и Новосађани су почетком овог месеца могли да га виде уживо у  клубу Герила. Сам Рамбо наступ у Герили није окарактерисао као концерт, него као јавну пробу са својим Винетуима,  са свирком којом жели интеракцију са публиком како би додатно усавршавао програм. До краја године Кило Тзар, како себе назива овај уметник, наступиће и у Крагујевцу, Загребу, Скопљу, Нишу, а пред саму Нову годину поново у Београду. Због неповољних глобалних околности, економске и енергетске кризе каже да на бину више не излази рутински, него сваки пут као да му је последњи. Каже да је због тог његовог измењеног односа према концертима резултат неочекивано добар и атмосфера на свиркама је неупоредиво боља. Сви су, каже Рамбо, ангажовани у снажној интеракцији која више личи на древни ритуал падања у транс, него на концерт. Недавна новосадска сврика била је повод за ексклузивни разговор са овим музичарем.

Одржали сте низ концерата у последење време (Нови Сад, Београд) и даље имате шта да кажете. Долази ли публика да слуша важу музику или оно што говорите као интермецо?

- Вјерујем да је то у ствари неодвојива комбинација, као бибер и со. Само је важан прави однос. Било би вјероватно досадно да је само једно од тога.

Једном раније, кад смо се срели, ја вам се обратих са „један од три Брус Лија” алудирајући на вашу прву групу, а ви рекосте „Сва три!”. Реагујете духовитим опаскама муњевито, на страну што је то одраз несумњиве интелигенције, то је такорећи и ваш трејд марк, слажете ли се?

- Духовитост је ефикасан лијек за фрустрацију изазвану вјечним неразумјевањем околине за укус и сензибилитет појединца, али и кад се појединац не налази у укусу и сензибилитету већине. Духовитост му ту дође као неки емоционални аирбаг, да се не удара главом баш у зид, него у меко..

Нагиб Фазлић, Ранко Амадеус, Свјетски Мега Цар... мењали сте имена, али не и поетику. Држите се курса који сте задали себи. Је ли доследност скупа?

- Нисам сигуран. Кад кренете да плаћате рачуне од сопствене креације, онда постане тешко да се разлучи шта је доследност, а шта просто играње са сплетом околности.

Јесмо ли као друштво мрднули од времена вашег култног албума М-91, то јест вртимо ли се у истој трагикомичној причи коју сте одлично описали још пре 30 година?

- Не вртимо се, него ми се чини да смо прилично скренули, залутали, да нам се као друштву покварио морални компас, да више не можемо да видимо гђе је пут за добро, а где за зло. Његош каже „Када главу раздробиш тијелу, у мукама умиру членови”. Вјерујем да је под главом подразумијевао етику тадашњег времена и друштва у ком је живио... Са друге стране, етичке норме савременог друштва прилично су различите од ондашњих, али не примјећујем да се у јавном простору нешто нарочито промовишу, а још мање да их се јавни посленици придржавају. Радије се злоупотребљавају средњовјековне друштвене норме и намећу савременом човјеку, што је збуњујуће и штетно. Можда гријешим, али чини ми се кад друштво постане морално дезоријентисано, кад му размагнетишете компас који му је јасно показивао шта је добро, шта је зло, почиње деградација друштва у сваком смислу, па чак и у биолошком.

Сковали сте термин Турбо фолк, јесте ли знали, као и сваки пророк, шта нам доноси та музика?

- Не слажем се да је музика узроковала друштвене промјене. Мислим да су тектонски друштвени поремећаји и деградација медија резултирали деградацијом популарне културе. Турбо фолк је последица, а не узрок.

Памти се и оно ваше лежерно извођење на харфи песме „Рачунајте на нас”. Ко је то требало да рачуна на нас тада, а ко сада?

- Ах, у питању је био троструко ироничан рукопис који се претворио у оксиморон, дуга прича, вјероватно ћу о томе имати читаво поглавље у мојим мемоарима.

Знани сте и као еколошки активиста, имате и значајну тезу да екологија не би требало да спашава планету, већ човека. Бојите ли се да ће вас погрешно разумети?

- Бојим, зато и пишем мемоаре, где ћу протумачити све моје поступке и рад, да ме други не би погрешно тумачили. Штиво за генерацију сасвим нових ушију, спремних да чују и разумију.

Неминовно је да се дотакнемо и вашег наступа на Евросонгу, неки су то доживели као скандал, неки као вашу успешну диверзију, а чини се, читајући ваше изјаве о том седмоминутном свирању песме Еуро-неуро да сте задовољни постигнутим резултатом и да вас баш брига како је Европска јавност то перципирала.

- Не слажем се, заправо ми је врло стало до перцепције. Престижни светски часописи као Ецонимист, Тиме, који никад не обраћају пажњу на ту манифестацију, писали су врло добре анализе мог наступа. Мени је важно како ме перципира интелектуална јавност, иако се бавим поп културом, па много пута мој рукопис неконтролисано склизне у руке онима који мисле да је писменост кад си у стању, док на киоску купујеш цигаре, да прочиташ насловне стране таблоида, или да прочиташ име детерџента за веш који ти је у видокругу док сједиш на wc шољи.

Држе вас за рок ветерана, писмејкера, еколога, афористичара, медијску икону, манипулатора... Шта сте највише од тога?

- Најмање сам све то. Највише сам ипак обичан човјек, отац, муж, брат, син, пријатељ и напослијетку аутор. Не знам тачно како се зове то што ја креирам, али доста креирам.

Немања Савић

„Људе би још само уздрмало кад би био угашен Интернет”, једна је од ваших изјава. Каква је будућност медија, с обзиром на то да сте у њима већ 35 година. Како данас млади ствараоци могу пласирати неку уметничку идеју у мору информација?

- Сведочимо тектонским поремећајима друштва данашњице. Медији се полако претварају у стопроцентно пропагандна гласила, па било који садржај који не рекламира неку робу, пројект или партију на власти, или пак не доприноси примитивизацији и онеписмењавању друштва, систематски се маргинализује. Нове умјетничке идеје се ту и тамо пласирају преко установа културе, али стичем утисак да се прилично води рачуна да у тим идејама нема ништа што би нарушило статус кво.