Rambo Amadeus: Duhovitost je lek za frustraciju      

Nakon koncerta u beogradskoj Botaničkoj bašti i Novosađani su početkom ovog meseca mogli da ga vide uživo u  klubu Gerila. Sam Rambo nastup u Gerili nije okarakterisao kao koncert, nego kao javnu probu sa svojim Vinetuima,  sa svirkom kojom želi interakciju sa publikom kako bi dodatno usavršavao program. Do kraja godine Kilo Tzar, kako sebe naziva ovaj umetnik, nastupiće i u Kragujevcu, Zagrebu, Skoplju, Nišu, a pred samu Novu godinu ponovo u Beogradu. Zbog nepovoljnih globalnih okolnosti, ekonomske i energetske krize kaže da na binu više ne izlazi rutinski, nego svaki put kao da mu je poslednji. Kaže da je zbog tog njegovog izmenjenog odnosa prema koncertima rezultat neočekivano dobar i atmosfera na svirkama je neuporedivo bolja. Svi su, kaže Rambo, angažovani u snažnoj interakciji koja više liči na drevni ritual padanja u trans, nego na koncert. Nedavna novosadska svrika bila je povod za ekskluzivni razgovor sa ovim muzičarem.

Održali ste niz koncerata u posledenje vreme (Novi Sad, Beograd) i dalje imate šta da kažete. Dolazi li publika da sluša važu muziku ili ono što govorite kao intermeco?

- Vjerujem da je to u stvari neodvojiva kombinacija, kao biber i so. Samo je važan pravi odnos. Bilo bi vjerovatno dosadno da je samo jedno od toga.

Jednom ranije, kad smo se sreli, ja vam se obratih sa „jedan od tri Brus Lija” aludirajući na vašu prvu grupu, a vi rekoste „Sva tri!”. Reagujete duhovitim opaskama munjevito, na stranu što je to odraz nesumnjive inteligencije, to je takoreći i vaš trejd mark, slažete li se?

- Duhovitost je efikasan lijek za frustraciju izazvanu vječnim nerazumjevanjem okoline za ukus i senzibilitet pojedinca, ali i kad se pojedinac ne nalazi u ukusu i senzibilitetu većine. Duhovitost mu tu dođe kao neki emocionalni airbag, da se ne udara glavom baš u zid, nego u meko..

Nagib Fazlić, Ranko Amadeus, Svjetski Mega Car... menjali ste imena, ali ne i poetiku. Držite se kursa koji ste zadali sebi. Je li doslednost skupa?

- Nisam siguran. Kad krenete da plaćate račune od sopstvene kreacije, onda postane teško da se razluči šta je doslednost, a šta prosto igranje sa spletom okolnosti.

Jesmo li kao društvo mrdnuli od vremena vašeg kultnog albuma M-91, to jest vrtimo li se u istoj tragikomičnoj priči koju ste odlično opisali još pre 30 godina?

- Ne vrtimo se, nego mi se čini da smo prilično skrenuli, zalutali, da nam se kao društvu pokvario moralni kompas, da više ne možemo da vidimo gđe je put za dobro, a gde za zlo. Njegoš kaže „Kada glavu razdrobiš tijelu, u mukama umiru členovi”. Vjerujem da je pod glavom podrazumijevao etiku tadašnjeg vremena i društva u kom je živio... Sa druge strane, etičke norme savremenog društva prilično su različite od ondašnjih, ali ne primjećujem da se u javnom prostoru nešto naročito promovišu, a još manje da ih se javni poslenici pridržavaju. Radije se zloupotrebljavaju srednjovjekovne društvene norme i nameću savremenom čovjeku, što je zbunjujuće i štetno. Možda griješim, ali čini mi se kad društvo postane moralno dezorijentisano, kad mu razmagnetišete kompas koji mu je jasno pokazivao šta je dobro, šta je zlo, počinje degradacija društva u svakom smislu, pa čak i u biološkom.

Skovali ste termin Turbo folk, jeste li znali, kao i svaki prorok, šta nam donosi ta muzika?

- Ne slažem se da je muzika uzrokovala društvene promjene. Mislim da su tektonski društveni poremećaji i degradacija medija rezultirali degradacijom popularne kulture. Turbo folk je posledica, a ne uzrok.

Pamti se i ono vaše ležerno izvođenje na harfi pesme „Računajte na nas”. Ko je to trebalo da računa na nas tada, a ko sada?

- Ah, u pitanju je bio trostruko ironičan rukopis koji se pretvorio u oksimoron, duga priča, vjerovatno ću o tome imati čitavo poglavlje u mojim memoarima.

Znani ste i kao ekološki aktivista, imate i značajnu tezu da ekologija ne bi trebalo da spašava planetu, već čoveka. Bojite li se da će vas pogrešno razumeti?

- Bojim, zato i pišem memoare, gde ću protumačiti sve moje postupke i rad, da me drugi ne bi pogrešno tumačili. Štivo za generaciju sasvim novih ušiju, spremnih da čuju i razumiju.

Neminovno je da se dotaknemo i vašeg nastupa na Evrosongu, neki su to doživeli kao skandal, neki kao vašu uspešnu diverziju, a čini se, čitajući vaše izjave o tom sedmominutnom sviranju pesme Euro-neuro da ste zadovoljni postignutim rezultatom i da vas baš briga kako je Evropska javnost to percipirala.

- Ne slažem se, zapravo mi je vrlo stalo do percepcije. Prestižni svetski časopisi kao Econimist, Time, koji nikad ne obraćaju pažnju na tu manifestaciju, pisali su vrlo dobre analize mog nastupa. Meni je važno kako me percipira intelektualna javnost, iako se bavim pop kulturom, pa mnogo puta moj rukopis nekontrolisano sklizne u ruke onima koji misle da je pismenost kad si u stanju, dok na kiosku kupuješ cigare, da pročitaš naslovne strane tabloida, ili da pročitaš ime deterdženta za veš koji ti je u vidokrugu dok sjediš na wc šolji.

Drže vas za rok veterana, pismejkera, ekologa, aforističara, medijsku ikonu, manipulatora... Šta ste najviše od toga?

- Najmanje sam sve to. Najviše sam ipak običan čovjek, otac, muž, brat, sin, prijatelj i naposlijetku autor. Ne znam tačno kako se zove to što ja kreiram, ali dosta kreiram.

Nemanja Savić

„Ljude bi još samo uzdrmalo kad bi bio ugašen Internet”, jedna je od vaših izjava. Kakva je budućnost medija, s obzirom na to da ste u njima već 35 godina. Kako danas mladi stvaraoci mogu plasirati neku umetničku ideju u moru informacija?

- Svedočimo tektonskim poremećajima društva današnjice. Mediji se polako pretvaraju u stoprocentno propagandna glasila, pa bilo koji sadržaj koji ne reklamira neku robu, projekt ili partiju na vlasti, ili pak ne doprinosi primitivizaciji i onepismenjavanju društva, sistematski se marginalizuje. Nove umjetničke ideje se tu i tamo plasiraju preko ustanova kulture, ali stičem utisak da se prilično vodi računa da u tim idejama nema ništa što bi narušilo status kvo.