Psiholog Vanja Bokun Popović o strahu od neizvesnosti: Prirodan impuls za preživljavanje

Teško je planirati, ne ono što će biti u nekom narednom periodu, nego, često i sutrašnji dan. Neizvesnost je svuda oko nas, kako da se s tim doživljajem stvarnosti suočimo i kako da pronađemo sigurno mesto gde ćemo se odmoriti, regenerisati i pripremiti se za ono što nam život donosi razgovaramo sa psihologom Vanjom Bokun Popović.

Verujem da smo svi osetili tu nelagodu od neizvesnosti, ali kako se ona psihološki definiše?

– Psihologija definiše neizvesnost kao unutrašnje stanje čoveka koje se pojavljuje kada su prisutne nejasne, često komplikovane životne okolnosti o kojima nemamo puno informacija. U susretu sa tim nepoznatim prostorom, osoba ne zna kako da se postavi, koje korake da preduzme ili šta da očekuje od života, naročito kada se okolnosti brzo menjaju. To stvara nelagodu, napetost i brigu, a kod puno ljudi i sumnju u sopstvenu sposobnost da se sa okolnostima nosi. U svakodnevnom životu navikli smo da razgovaramo sa prijateljima, potražimo savet i utehu kada prolazimo kroz lične krize i povratimo osećaj da je sve u redu. No, kada životne okolnosti prevaziđu naš lični okvir i pojave se kao globalni problem, ljudi se susreću sa dubljim nivoom neizvesnosti, jer nam se čini da niko nema odgovore. Ovakvo stanje ima veliki uticaj na zdravlje, jer nas vodi u emotivno i psihološko iscrpljivanje organizma.

Primetno je da ima ljudi koje neizvesnost parališe, ali ima i onih koje taj susret s nepoznatim privlači i motiviše. Da li ovaj strah može da ima veze sa određenim tipom ličnosti?

– Nauka je kroz praksu i istraživanja došla do zaključka da se ljudi znatno razlikuju po sposobnosti da se nose sa neizvesnošću. Sa jedne strane imamo one koje neizvesnost pokreće, koji imaju urođenu želju za rizikom i avanturom i koji idu glavom tamo gde se ostali ne bi usudili ni da kroče u mislima. Njih ljudi doživljavaju kao jake, stamene, hrabre i odvažne. Sa druge strane su ljudi koji imaju nizak nivo tolerancije na neizvesnost i učiniće sve da neizvesnost minimalizuju – prihvatiće bilo koji posao, učiniće sve da znaju da su računi plaćeni i da imaju krov nad glavom. Većina ljudi se nalazi negde između ove dve krajnosti. U okolnostima koje su zadesile svet najugroženiji su oni koji se teško nose sa neizvesnošću, jer briga vodi nizvodno u depresiju i anksioznost. U ovu grupu najčešće spadaju finansijski ugrožene porodice, hronični bolesnici, osobe već krhkog mentalnog zdravlja i penzioneri.

Šta se iza straha od neizvesnosti krije? Odakle dolazi taj strah?

– Iz straha od neizvesnosti krije se evolutivna osobina najprimitivnijeg dela našeg mozga koji je zadužen da nas zaštiti od opasnosti. Zahvaljujući njemu naši preci su mogli da prežive u divljini, jer su im instinkti govorili iza kog drveta vreba zver. Kod modernog čoveka uslovi života su se promenili, ali primitivni deo mozga nije prestao da radi. Njemu možemo da zahvalimo svaki put kada momentalno stisnemo kočnicu u saobraćaju da bismo izbegli sudar, kada podignemo ruku sa vrele ringle i steknemo natprirodne sposobnosti kada spasavamo drugog da se ne udavi. Strah od neizvesnosti je prirodan impuls za životom, koji nije tu da nam naudi nego da nas spase.

Realnih osnova za strah kao da sada ima sve više: ljudi su u strahu od neizvesnog sutra, jer mogu da izgube posao, zdravlje, dom... Upitali smo Vanju Bokun Popović kako znati da realna zabrinutost nije prešla u patologiju:

– Priroda nam je podarila mehanizam samoodbrane koji po svom dizajnu treba da se pali samo kada je prisutna realna opasnost. U toj situaciji, pojačava se rad srca, skače adrenalin, usporava se varenje, te se svi raspoloživi resursi penju u gornje ekstremitete kako bismo imali fizičku snagu da pobedimo lava. Kada opasnost prođe, telo se polako spušta nazad u normalni način funkcionisanja. Ovaj mehanizam je predviđen da radi za nas – kratkotrajno – kako bismo preživeli u situaciji u kojoj smo ugroženi.

Problem leži u tome što je našoj neurologiji nemoguće da razluči između stvarne i umišljene opasnosti. Dovoljno je da se investiramo u razmišljanje najgorih scenarija da podstaknemo naš primitivni mozak da reaguje. Naučna istraživanja su pokazala da ljudi koji intenzivno prate vesti pokazuju viši nivo straha i anksioznosti, jer imaju osećaj da ono što se dešava u vestima drugima se zapravo dešava njima. Kao posledica, primitivni mehanizam radi prekovremeno, jer mu dajemo povod da misli da smo ugroženi. Imajmo na umu da aktiviranje mehanizma odbrane kojem je zadatak da radi samo onda kada smo u realnoj opasnosti uči taj mehanizam da radi – protiv nas. Dugoročno emotivno i psihološko iscrpljivanje može da vodi u hronična stanja stresa koja ugrožavaju kako fizičko, tako i mentalno zdravlje. Ukoliko osoba ništa ne preduzme da promeni svoj odnos prema spoljašnjim okolnostima, realna zabrinutost može da ometa normalno dnevno funkcionisanje u toj meri da se smatra patologijom. 

Kako se suočiti sa strahom od neizvesnosti?

– Prvi korak je prihvatiti da je strah od neizvesnosti prirodni mehanizam našeg bića koji je tu da nas zaštiti, ne da nam naudi. Ključna stvar je prihvatanje, poznavanje kako naše telo, naše emocije i misli reaguju kada se susretnemo sa uznemiravajućim vestima i okolnostima. Kada to znamo, postaje lakše da u toku dana spoznamo kada se „pali.“ Drugi korak je da u momentu kada osetimo strah ili brigu ne bežimo od nje, ali ni da je ne produbljujemo. Budimo prisutni, fokusirajmo se na dah i okrenimo se oko sebe u prostoru da shvatimo da – nismo ugroženi.

Ukoliko osećamo duboko u sebi da ne možemo sami da izađemo na kraj sa neizvesnošću neophodno je potražiti profesionalnu pomoć. Terapeut će pomoći da se dublji nivoi straha, koji se obično vezuju za neku tešku uspomenu iz prošlosti procesuiraju i integrišu kako bismo mogli da razlikujemo stvarnu opasnost od umišljene.

Kako sačuvati sebe u okolnostima koje ne obećavaju ništa dobro?

– Okolnosti koje se predstavljaju mogu nekada da izgledaju kako ne obećavaju ništa dobro. One su rezultat i na ličnom i na društvenom nivou – odluka koje su nas dovele tu gde jesmo. No, ljudski kapacitet da se uzdigne iznad svake okolnosti i da kreira nove je bezgraničan. Ono što se traži od nas je da pronađemo dublji nivo vere u sebi, da otkrijemo hranu za dušu koja oplemenjuje naš nervni sistem i podsetimo se da smo moćniji nego što možemo da zamislimo. Kada se svet ruši oko nas, na nama je da otkrijemo i heroja i kreatora u sebi i uzemljimo se ne u spoljašnjem svetu nego u sopstvenom integritetu. Metaforički da se izrazim, kada sve što znamo, kada sve što je poznato počne da nas steže, vreme je da zaronimo u nepoznato i rodimo novu realnost. Nekima je to serijal malih koraka kroz koje stiču samopouzdanje, a nekima skok u ambis.

Da li postoje tehnike kojima može da se prevaziđe taj strah?

– Strah od neizvesnosti je, kao što smo videli, sastavni deo nas koji ima svoju funkciju. Kada se aktivira, možemo samo da razmišljamo o opasnosti, fokusirani smo na nju i čini nam se da ništa van toga ne postoji. No, podsetimo se da je u nama i veliko polje stvaralaštva. Kada radimo ono što volimo, kada smo okruženi ljudima koje volimo, kada hranimo dušu – osećamo se široko, blagorodno, mirno i spokojno. Ono što se traži od nas u okolnostima koje nose veliki stepen neizvesnosti je da – smirujemo nervni sistem – ne da se borimo protiv njega. To znači da se bavimo aktivnostima koje nas oplemenjuju – da čitamo, pišemo, slušamo muziku koja nam prija. Neki od nas se regenerišu kroz molitvu, neki kroz meditaciju, neki kroz šetnju u prirodi. Ne potcenimo da je najbrži put od straha do blaženstva akt dobročinstva – usmerimo svoja dobra dela na druge. Prevaziđimo sebe u službi drugima na svakodnevnom nivou i nećemo imati čega da se plašimo!

Marina Jablanov Stojanović