ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Детелина с четир’ листа

Детелина се званично крсти крмним биљем, дакле, паше сточном јеловнику, још с тим одбијајућим придевом да је храна за крмад, дакле свиње и остало што тек започиње ланац наше исхране чији је врх месо. Кртина, по могућству.

Но, она је отмена биљка античког порекла, с дугом и славном историјом. Научно име медицаго сатива је латинског порекла, односно персијског, јер се тако звало мноштво биљака чији је први корен изнедрио лист, тачније три листа, у Месопотамији, постојбини бројног цењеног зелениша. У стару Грчку су је донели ратови, у ствари коњи, као најбоља им храна. Тако дошла и у стари Рим, а други коњи, шпански, однели су је и преко Велике баре, прво у Средњу Америку, док је, рецимо, Калифорнију освојила тек у 18. веку. Сад се гаји малтене у целом свету и најчешће зове луцерка, по најновијем хибридном варијетету наводно изведеном у Луцерну, али у Америци има малтене смешно име – алфалфа – шпански изговор њеног арапског назива.

О детелини је обимне текстове писао још Плиније у првом веку пре нове ере, саветујући одгајиваче коња да морају сејати бар једно јутро да  целе године могу добро да хране – три коња.

Мислио сам да сам с детелином, нарочито луцерком, „на ти” јер сам је купио вилама, сакупљао у пластове, товарио на возове и давао коњима и крвама бар пола века, док нисам заронио у гуглове и друге екране па се опет одушевио мирисом и снагом детелине. Њена је моћ у саставу стабла, које има чак и до 24 одсто протеина. Једаред сам давно, желећи да „частим” наше краве, скупио велику гомилу сувог лишћа дателине и пажљиво принео у јасле. Краве су ме само сажаљиво погледале, одувале то лишће с два јака уздаха, те навалиле на преостале стабљике, које су се мени чиниле као суве и оштре трске, а њима очигледно као сочни залогаји.

Добро, није да баш ништа нисам знао о детелини и раније. Сеје се у јесен, ређе у пролеће, заједно с мувариком (такође крмина, сасвим сад скрајнута), да би после првог откоса, око првог маја, постала једини господар њиве. И тако најмање пет година. Коси се код нас четири пута (негде још једаред), отпирилике сваких шест недеља. Обогаћује земљиште азотом, поправља му структуру јаким кореном, убија све корове. Служи се стоци сува, као сено, пажљиво сакупљена и ускладиштена.

Некад се сакупљала вилама, у рано преподне, али кад се роса већ повлачи. Да се не ломи а опет и не буде влажна па уплесниви јер зна да буде фатална за осетљиве коњске стомаке. Сад се сакупља машински, прво у дуге, танке ћилиме, а потом се балира. Како ко може. Неко у велике коцке, тешке по десетак килограма, а неко у огромне ролне, које се премештају с њива у складишта само уз помоћ виљушкара и теже на стотине килограма.

Обожавају је коњи, краве, свиње, овце и козе, али и вилина косица, паразитски коров, лепог изгледа као коса блајховане плавуше, и – лисице. Наиме, лисице знају да се њива с детелином неће орати бар пет година, начине на њој јазбину, обично на брегу ако га има, а с два улаза–излаза.

Детелине има у бар стотинак издања, разне висине и боје цветова, од беле до тамноплаве, каква је луцерка. Негде је сматрају лековитом и кувају чај од сувих цветова, а негде чак и једу, као салату. Но, све детелине, чак и оне лажне, имају листове сложене у тролист. Њен лист је симбол Ирске, везује се са чудесима Светог Патрика који је, наводно, њиме објаснио значај Светог тројства, оно док је на то зелено острво уводио хришћанство а истеривао змије. И зелена боја је симбол Ирске, позајмљена је од нијансе младе детелине.

Код нас је детелина поуздан савезник сточара, који је цене, гаје, али и пажљиво с њом поступају јер зна да напне стоку ако се дозволи да је једе свежу, а у већим количинама. У неким песмама, углавном девојачким („Детелина са три листа, волеш ли ме одиста„) се у њу некада гледа као у чаробну куглу. У целом свету се, наиме, сматра да је лист детелине са четири (и више) листа знак среће. Наводно, тек једна од 10.000 влати детелине носи четири листа. Аутор овог текста нашао је такву летос у жбуну гомбаре на Бегечкој јами. Не сматрам то неким чудом, већ у наслов о том парку природе објављен на овом истом месту – Што у сну, то на Јами.

Павле Малешев