PREČANSKA LEKSIKA Detelina s četir’ lista

Detelina se zvanično krsti krmnim biljem, dakle, paše stočnom jelovniku, još s tim odbijajućim pridevom da je hrana za krmad, dakle svinje i ostalo što tek započinje lanac naše ishrane čiji je vrh meso. Krtina, po mogućstvu.

No, ona je otmena biljka antičkog porekla, s dugom i slavnom istorijom. Naučno ime medicago sativa je latinskog porekla, odnosno persijskog, jer se tako zvalo mnoštvo biljaka čiji je prvi koren iznedrio list, tačnije tri lista, u Mesopotamiji, postojbini brojnog cenjenog zeleniša. U staru Grčku su je doneli ratovi, u stvari konji, kao najbolja im hrana. Tako došla i u stari Rim, a drugi konji, španski, odneli su je i preko Velike bare, prvo u Srednju Ameriku, dok je, recimo, Kaliforniju osvojila tek u 18. veku. Sad se gaji maltene u celom svetu i najčešće zove lucerka, po najnovijem hibridnom varijetetu navodno izvedenom u Lucernu, ali u Americi ima maltene smešno ime – alfalfa – španski izgovor njenog arapskog naziva.

O detelini je obimne tekstove pisao još Plinije u prvom veku pre nove ere, savetujući odgajivače konja da moraju sejati bar jedno jutro da  cele godine mogu dobro da hrane – tri konja.

Mislio sam da sam s detelinom, naročito lucerkom, „na ti” jer sam je kupio vilama, sakupljao u plastove, tovario na vozove i davao konjima i krvama bar pola veka, dok nisam zaronio u guglove i druge ekrane pa se opet oduševio mirisom i snagom deteline. Njena je moć u sastavu stabla, koje ima čak i do 24 odsto proteina. Jedared sam davno, želeći da „častim” naše krave, skupio veliku gomilu suvog lišća dateline i pažljivo prineo u jasle. Krave su me samo sažaljivo pogledale, oduvale to lišće s dva jaka uzdaha, te navalile na preostale stabljike, koje su se meni činile kao suve i oštre trske, a njima očigledno kao sočni zalogaji.

Dobro, nije da baš ništa nisam znao o detelini i ranije. Seje se u jesen, ređe u proleće, zajedno s muvarikom (takođe krmina, sasvim sad skrajnuta), da bi posle prvog otkosa, oko prvog maja, postala jedini gospodar njive. I tako najmanje pet godina. Kosi se kod nas četiri puta (negde još jedared), otpirilike svakih šest nedelja. Obogaćuje zemljište azotom, popravlja mu strukturu jakim korenom, ubija sve korove. Služi se stoci suva, kao seno, pažljivo sakupljena i uskladištena.

Nekad se sakupljala vilama, u rano prepodne, ali kad se rosa već povlači. Da se ne lomi a opet i ne bude vlažna pa uplesnivi jer zna da bude fatalna za osetljive konjske stomake. Sad se sakuplja mašinski, prvo u duge, tanke ćilime, a potom se balira. Kako ko može. Neko u velike kocke, teške po desetak kilograma, a neko u ogromne rolne, koje se premeštaju s njiva u skladišta samo uz pomoć viljuškara i teže na stotine kilograma.

Obožavaju je konji, krave, svinje, ovce i koze, ali i vilina kosica, parazitski korov, lepog izgleda kao kosa blajhovane plavuše, i – lisice. Naime, lisice znaju da se njiva s detelinom neće orati bar pet godina, načine na njoj jazbinu, obično na bregu ako ga ima, a s dva ulaza–izlaza.

Deteline ima u bar stotinak izdanja, razne visine i boje cvetova, od bele do tamnoplave, kakva je lucerka. Negde je smatraju lekovitom i kuvaju čaj od suvih cvetova, a negde čak i jedu, kao salatu. No, sve deteline, čak i one lažne, imaju listove složene u trolist. Njen list je simbol Irske, vezuje se sa čudesima Svetog Patrika koji je, navodno, njime objasnio značaj Svetog trojstva, ono dok je na to zeleno ostrvo uvodio hrišćanstvo a isterivao zmije. I zelena boja je simbol Irske, pozajmljena je od nijanse mlade deteline.

Kod nas je detelina pouzdan saveznik stočara, koji je cene, gaje, ali i pažljivo s njom postupaju jer zna da napne stoku ako se dozvoli da je jede svežu, a u većim količinama. U nekim pesmama, uglavnom devojačkim („Detelina sa tri lista, voleš li me odista„) se u nju nekada gleda kao u čarobnu kuglu. U celom svetu se, naime, smatra da je list deteline sa četiri (i više) lista znak sreće. Navodno, tek jedna od 10.000 vlati deteline nosi četiri lista. Autor ovog teksta našao je takvu letos u žbunu gombare na Begečkoj jami. Ne smatram to nekim čudom, već u naslov o tom parku prirode objavljen na ovom istom mestu – Što u snu, to na Jami.

Pavle Malešev