окоТВоко: Улога топлеса у партизанском филму

И зашто се распала Југославија и зашто је букнуло на Косову и зашто су прве демонстрације одржане на сахрани Александра Ранковића. Пошто увек зна да постави добро питање, наш млади, талентовани колега Владимир Бијелић је умео интервјуом с Небојшем Дугалићем да ме заинтересује да гледам ову играну документарну серију коју је режирао Недељко Ковачић.

Небојша Дугалић је тачно дијагностиковао да „Константно испливавамо из безизлазних потопа”. Хтели ми то или не, прошлост увек диктира садашњост у мањој или већој мери и често се дешава да догађаји из неке давне прошлости почну као утваре да походе наше време. То је тај наш историјски усуд да будемо вечито на размеђи истока и запада. Случај Александра Ранковића говори и о томе како је то кад ти партијски другови окрену леђа. Делимично се дотиче и несташног љубавног живота Петра Стамболића о коме је писао Дедијер у прилозима за биографију Јосипа Броза Тита.

У емисији „Ексклузивно са Миром Адањом Полак”, био је занимљив интервју са Меримом Ранковић, снајом Александра Леке Ранковића. Увек ми је било нејасно како да Александра зовемо - Марко или Лека? Имао је два надимка.  Иначе, Ања Дмитровић је унука чувеног нашег револуционара и сви је знамо као Ању Ранковић, водитељку култне емисије „Геа”. Можда Ањи и није било право што сам је у емисији потписао као унуку Александра Ранковића, али је сигурно једна од најбољих уредница Забавног програма које сам имао у својој каријери.

Наравно, да сам као новинарско пиле поставио тада невешто питање: „Да ли је унука најпознатијег српског милицајца?” Али је Ања знала да сам миљеник Александра Тијанића и провели смо занимљиве и колегијалне дане на БК телевизији. То само говори каква је била породица Ранковић. Увек сложна и увек у правом комунистичком духу. Иако су га оптуживали за велико српство, Александар Ранковић је био прототип поштеног партизана и комунисте.

Зато сам радо и учествовао на панелу „Сутјеска - 80 година од битке на Сутјесци и 40 година од филма”. Роберт Чобан је по обичају одлично предложио тему, али ми је указао да партизани више нису у моди.

Да, то су била времена кад је друг Тито био холивудски лик, а у филму га је играо Ричард Бартон. Миљко Живојиновић који је као дечак присуствовао снимању филма открио је тајну - да ли је Бартон више волео шљивовицу или виски. То су времена када је једна земља живела холивудски. Сад, да ли је то било лажно и на страним кредитима, нек процени историја. Чињеница је да се „Сутјеска” не емитију као „Козара”, „Неретва” или „Валтер брани Сарајево”.

Често имам осећај да уредници нових телевизија емитују само партизанске филмове где има највише секса. Тако да се највише пуштају „Окупација у 26 слика” и „Официр са ружом”. Сећам се сцене кад се Прле превртао са снајком по пољанчету зато што јој је муж отишао у четнике. Она  рече да је то исто. Пита Прле: „Како, бре, снајка, исто?” и кренуше да се преврћу по трави. Ако и не памтимо филм „Велики транспорт” по некој радњи, свакако се сећамо Тихомира Станића који „мандали” на једном пољанчету...

Партизански филм је разбио тај табу социјализма и омогућио нам да видимо голе женске груди у крупном кадру јер ми, деца социјализма, топлес смо могли видети само у таквим филмовима на телевизији и по обичају једино тада нам родитељи нису рекли да затворимо очи, кад су секси сцене на црнобелом телевизору са мушемом преко њега. О том новом читању наше историје проговорило се у емисији „Табу” на Инсајдер ТВ.

Тезе најближе мојим имао је Драшко Милиновић који је рекао да су га водили по екскурзијама да гледа све партизанске споменике од Јасеновца до Тјентишта. Али ми и даље не знамо многе историјске тајне, а без тога нема изласка из историјског Гордијевог чвора у који смо запетљани, већ јако дуго. Да, да, сигурно смо таоци историје... За мој укус превише је ревизије историје и заборављања заслуга народноослобилачке борбе. Увек радо погледам неку стару серију јер сам сигуран да студент није запалио жито и сетим се реплике „Ало, Пожега” коју је маестрално у семпл ставио Рамбо Амадеус. Зато је и лепо што је у серији „Друг Марко” кориштена песма „Што то хучи Сутјеска”.

Александар Филиповић