окоТВоко: Луда евровизијска суботња ноћ

Спој је мачо мишћавог новинара и емотивности. Каже, није му успело да одигра са Татјаном Матејаш Тајчи „Хајде да лудујемо ове ноћи”. Мени је успело, јер сам поред себе имао увек распевану близанчицу „девојку селен велен” Милицу Ракановић. Лепо је гледати како Далибор Босанчић ради емисије, али ми је рекао да је рођен у Сремској Митровици да је из Војводине дошао у Загреб и направио велики успех.

Гледам увек пренос на Хрватској телевизији, другачији је стил коментарисања Евровизије. Душка  Вучинић је пуна ироније, а Душко Ћурлић Ћурла је сведен и без неких злобних коментара. Душко је још и песничка душа и доказ да добре водитеље не скидају са јавних сервиса, него их чувају као око у глави.

Зове ме Амиго и сјајан је човек, што је данас реткост. Дружи се и са Душком Вучинић Лучић на фестивалу. Али, даљински одлучује кога више волите - Душкине или Душкове коментаре. Од извора два ТВ путића.

О Душки и њеним коментарима брује друштвене мреже, попут оног да се Бергман преврће у гробу. Један колега је на Фејсу ставио слику где јој је залепљен фластер на уста. А опет она често преноси на својим профилима неке духовите опаске на свој рачун.

  То такмичење прати политика и лобији. И то сви добро знамо. Још од Беби Дол, голих леђа Екстра Нене, али је дивно гледати тај шоу у друштву пријатеља. Веома је важно да ми на Балкану научимо да после Тајчи и „Хајде да лудујемо” морамо да извучемо неке поуке.

То нас је научила Александра Пријовић и то нас учи Лепа Брена, иако са њима никад нисмо отишли на Евровизију. Стасале су генерације тридесетогодишњака. Њихово је право да слушају шта воле. А право нас старијих је да кажемо да је некада било боље са Абом, Џонијем Логаном и Тотом Кутуњом.

Али морамо да схватимо да су се времена променила и да треба бити сналажљив. Али ја кажем треба остати доследан себи и свом музичком укусу и својим вредностима. Само тада ће ти се јавити људи који су дежурни у маркетима и у градском превозу и питати те како си.

Зато, спремите кокице, направите сендвиче, позовите друштво. Није потребно да једете лазању, може и посни програм. Само је потребно да уживате у спектаклу који се зове Песма Евровизије.

Баш ме интересује ко ће да ме позове на дружење да гледамо пренос. Имам два другара рођена деведесетих, две другарице рођене осамдесетих, имам троје пријатеља рођених седамдесетих година и имам четворо из моје генерације. Најзабавније ми је било гледати Евровизију код маме мог колеге која има 78 година и пуна је младалачке енергије.

Гледали смо нас четворо различитих генерација. Телевизија је ту да спаја људе. Не знам зашто ми се врзма ова песма по глави, а нема везе са Евровизијом, али има везе са данашњом српском телевизијом: „Опрости ми што мислим на тебе, ноћас сам те видела у сну. Колико пута питала сам себе, што се снови не враћају”. Нема више романтике, само шоу и трка за рејтингом.

Евровизија је спасила класичну телевизију јер је најгледанији програм. И хајде да гледамо телевизију ове ноћи, а коментар ће већ следеће суботе доћи.

Александар Филиповић