окоТВоко: Мндра мја

Ново, забавно, другачије, пристојно. Да гледа свака породица. Шоу који подсећа на Сан Ремо. Прва гошћа је била његова дугогодишња колегиница и пријатељица Анђелка Стевић Жугић. Питао ју је на суптилан начин толико лепих ствари, али се и шалио на њен рачун, а и рачун због силних презимена, јер упознали смо је као Анђелку Прпић.

Она је њему одговорила да је једини човек који се угојио на снимању „Сурвајвера”  те да га је наследио Бојан Боки Перић. Све је било и решетање и роштиљање, али са много укуса. А онда су заједно запевали песму „Тамо где си ти, тамо станује ми душа” Зорице Брунцлик, која је обележила њихову сарадњу и дружење.

Шоу има фантастичне скечеве, имитације, импровизације, а Андрију прати одличан двојац - Иван Зекић и Иван Дамјановић. Фантастично извођење влашке песме „Мндра мја”, коју су некад певале Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић и Јелена Томашевић. Три мушкарца показала су фантастичну моћ трансформације, а емисија је донела и хумор, који смо некада гледали у ТВ серији „Андрија и Анђелка” на Првој телевизији.

Славица Ћуктераш највише гостује на Блиц телевизији. Ту је гостовала у емисији Славице Ђукић Дејановић и отворила душу о својим психичким слабостима. Потом је Славица Ћуктераш отворила душу у „Блиц дану” и причала о томе да није нормално да се дете одведе без знања мајке, као и о тешкој борби за старатељство. Марко Срејић је са њом снимио интервју у центру Новог Сада, у којем је рекла једну велику истину - да није лако данас бити родитељ.

Каже Славица: „Дај 500 динара за коњића, дај 600 за играоницу, дај хиљадарку за оно”. Певачица није кукала, него је констатовала оно што сви знамо - да са данашњим ценама тешко можете да изађете на крај. Тиме је показала колико не глумата звезду, него је дала пример жене из народа. Била је и у гостима код нове домаће Опре Винфри - Цеце Ражнатовић.

Њој је признала да се распада у сваком смислу и да јој је тешко. Да, то је она јака Славица са којом смо певали „Мргуде”, „Ти си змија, а ја сам  жаба, жаба”... Кад видим поједине коментаре на Анђелкин или Славичин живот могу само да констатујем колико су појединци постали зли и цинични.

Јер  паметна особа мора од свега тога да се изолује, да не присуствује канализацији у таблоидном новинарству. Зато и Џенан Лончаревић има право да се крије и да не даје изјаве. Његова вера и васпитање му сигурно дају право да буде несташан. Медији прогањају, а он се крије. Као у „Отписанима”.

Бајага је на промоцији 40 година од настанка групе и плоче „Позитивна географија” морао да опомиње госте да буду тиши јер говорници не могу било шта да кажу. А „у сали лом”, како каже назив једног од његових последњих албума. То је оно што смо доживели за све те године - повећано неваспитање и некултура на јавном месту. Џаба Бајага опомиње, време финих момака са наше естраде полако пролази.

Нисам аутор композиције и аранжмана за Екстра Нену, чак нисам ни члан жирија, немојте мене питати што не гледате „Београдско пролеће”, немојте да ме питате где да гледате, нисам вам ја адреса, нити мој месинџер. Али, нико неће отпевати „Симпатију” као Слађана Милошевић, нико неће отпевати „Даљине” као Маја Оџаклијевска и неће бити Марине Туцаковић да напише такве текстове.

Био је ретроградни Меркур. Питао сам Екстра Нену: „Како си успела на сцени да издржиш два минута, а да ти не пусте матрицу”. Снежана Берић ми је рекла: „Па професионалац сам”. Све иде у рок службе. Ваљда зато тако добро и изгледа - природно и очувано, а неће да открива године. Жена пева још од 1989. године, па рачунајте.

И све је пошло наопачке. Приватне телевизије праве шоу програме које би требало да раде јавни сервиси. Националне телевизије не преносе више фестивале, кад већ неће јавни сервис.  Што би лепо некада Арсен Дедић певао: „Не плачи душо, има још дана пред тобом”. Плашим се да нема времена за љубав, за лепу паметну реч и емоцију.

Изнео сам и став да права звезда не може да кука у медијима на љубавне јаде и да мора да буде мистична. Такве су биле оне праве звезде из мојих времена. Само су певале добре фестивале, имале дивне љубави и бракове, а разводили су се тихо да нико не сазна у духу шлагера са „Београдског пролећа”. Данас је све у ритму ових модерних народних песама „леле, куку” или „остављена ја, немам никога”.

Приватне телевизије снимају шоу програме која би требало да снимају два јавна сервиса. Јавни сервис купује формате које би требало да емитује нека комерцијална телевизија и не преноси традиционални фестивал због личних ставова да ли су то два лоша сата телевизијског програма.

А опет,  ни једна телевизија са националном фреквенцијом не преноси „Београдско пролеће”, али се сви баве Славицом, Џенаном, прогоне Анђелку, бришу сузе Драгани, а Харис само што нам није изашао из фрижидера. Изашао је већ из једног шаљивог видео скеча на друштвеним мрежама. „Рано је за тугу, за срећу касно је”.

Александар Филиповић