ОкоТВоко: Лепота порока

Наш човек, Лала. Био му је сакриван адамов лист у хладу. Што, наравно, доконима није сметало да га коментаришу. Од тада сам схватио да смо баш неки таблоидан народ. Видимо и шта се на екрану не прикаже. Нудизам је увек за нас представљао „Лепоту порока”. И, колико год да пута прикажу тај филм Живка Николића, увек ћемо уживати у глумачким бравурама Мире Фурлан, Мире Бањац, Миме Караџића и Петра Божовића.

И никако да научимо да је нудизам питање слободе, а не питање еротике. То је покушао да докаже и наш зема, глумац Срђан Тимаров, који је на Инстаграму показао да је нудиста, али је прикрио шта треба да прикрије. Даница Максимовић је водила прави рат са таблоидима јер су је јурили папараци по Ади Бојани. Мирјана Карановић је показала средњи прст на Инстаграму малограђанштини која би стално воајерски да надзире „голаће”. И ове године Мира је бранила на друштвеним мрежама своје демократско право да иде на плажу без бикинија.

Ивана Банфић има једну фантастичну песму, диско осамдесетих, тада се звала И Бее, а рефрен је гласио: „Најлепше је у мору бити го, после је с тебе фино папат сол”. Ако су људи отишли приватно на нудистичку плажу и не експонирају се, не видим разлог зашто би их медији прогањали. А, опет, ако ставе то на друштвене мреже легитимно је право медија да њихове објаве пренесу. Нисам судија, али, ето, да покушам да кажем да је и нудизам неко људско право. Најбоље и најдуховитије о нудизму ми је својевремено у „Таблоиду” причао харизматични Момо Капор. Увек ћу се сетити његове реченице: „Нисам нудиста, али подржавам. Ја кад се скинем, ја и радим”.

Тачне су приче са Аде Бојане, да је нудизам био много слободнији него сада. Нудисти су осамдесетих и деведесетих година били много слободнији. Ако сам далеке 1996. године снимао емисију „Таблоид” на Ади Бојани, а да данас никог то не интересује, изгледа да је настало опште разголићивање. Нема више ни таблоида који ће јурити познате. Док је некад Бранислав Лечић сниман на нудистичкој плажи и био наг у „Буђењу пролећа” на сцени Југословенског драмског позоришта, данас су медији преузели улогу да пресуђују јер непристрасних данас и овде нема. Бити без гаћа и није нека мудрост. Као што је топлес постао уобичајена ствар на Хвару или Брачу. Више је жена у топлесу, него оних које имају горњи део купаћег костима. А, опет, као стари носталгичар чезнем за временима Мире Фурлан и обожавам ону реплику кад каже ђед ђеду: „Е, са којим међедом ја проведох судбину. Шта ћеш, судбина, мој тата”. Ех, да нам је да се вратимо у та времена када је и голотиња била чедна. И кад је само била лепота порока.

Александар Филиповић