НИНИНЕ МУСТРЕ: Сети се!
Од како сам почела да схватам колико су речи моћне, почела сам да обраћам пажњу како их људи користе и да упоређујем количину њиховог задовољства животом са речима које свакодневно употребљавају.
Било је ту много тога занимљивог за чути и видети. Они који много псују углавном су веома напети и нервозни, иако тврде да им псовке помажу да из себе избаце нервозу. Они који често говоре „не“, делују као да их нико не разуме и у сталном су конфликту са људима из свог окружења. Све ми је то било врло забавно док нисам најзад почела да примећујем и везу између речи које ја користим и околности у којима ја живим. Тада је забава некако убледела.
Вежбала сам да користим реч „уверити“ уместо „убедити“ и много тога ми се сада догађа са више вере, а са мање беде. Престала сам да користим прилоге „ужасно“ или „страшно“ када хоћу да нагласим да је нешто лепо или добро. Схватила сам да ми у животу не треба ни страха, ни ужаса у било којем облику. Најдуже је трајало прелажење са „заборавила сам“ на „нисам се сетила“ као и обрнуто: „немој да заборавиш“ и „сети се“.
Наиме, моји омиљни мудријаши кажу да Универзум, будући да функционише на принципима вибрације, разуме само појмове које описујемо речима, тј. препознаје њихову вибрацију. Тако када ја кажем „заборавила сам“ он не разликује од „нисам заборавила“, него ми у стварност по законима резонанције, враћа вибрацију заборава у оба случаја.
Ако бих рекла „сетила сам се“ или „нисам се сетила“, у оба случаја ми се враћа вибрација појма „сећање“. Увидела сам да ми то знатно олакшава свакодневицу, јер све мање заборављам, а све више се присећам онога што треба да обавим, што сам обећала, или куда сам кренула. Почињем да верујем да заборавност нема везе са годинама, него са непрекидним понављањем израза који нам заборав намеће као сасвим нормалну појаву у свакодневном животу.
То са сећањем ми користи као одлична позитива афирмација која помаже мом мозгу да боље ради и да се у важним моментима сети правих решења, јер се између осталог све чешће сећам и свесног дисања, а то покреће огромне мождане потенцијале.
Добро, није тако баш у 100 посто случајева, али у већини јесте. Понекад ми се још увек догоди да заборавим да се сетим да не употребим заборављање у свом речнику, али ми је онда још драже када се сетим да се сетим да употребим сећање. Неки ће можда рећи да је све то замајавање и глупирање, али ја видим и осећам позитивне последице и то ми је сасвим довољно за радовање.
Нина Мартиновић Армбрустер
