НИНИНЕ МУСТРЕ: Пише ми се

Шта ће рећи људи који су усамљени и у патњи? Како ће се осећати они који лепоте одавно не видеше, него само неку муку гледају око себе? И онда размишљам да ипак пишем о нечему другоме, о нечему што неће да „боде очи“ онима који лепоту и љубав не виде и не осете.

А онда ми се мисао гласна као гром појави у уму: па како ћемо онда овај свет учинити лепшим и љубавнијим? Причајући о ужасима и о свој овој ружноћи која нас опкољава стежући обруч све више? Не, ипак ћу да наставим да пишем о љубави и лепоти.

Уче нас околности у којима живимо да се манемо ћорава посла и да прекинемо да маштамо о ономе што је недостижно. Кажу у реду је да волиш своје ближње, али ту се љубав изгледа завршава. Све ван тог круга прожето је разним опасностима, преварама, лажима и којечиме да свему томе име не помињем, па је боље затворити се у себе и нигде, никоме, никада не показивати своју мекоћу, своју људскост и доброту.

И лепоту и љубав задржи за себе да те бездушници не растргну. И ми онда слушамо те околности, постајемо све затворенији и грубљи, а дубоко у себи вапимо и за љубављу и за добротом. Па што се фолирамо када већ вапимо?

Зашто се већ једном не дозовемо памети и не почнемо на сваком кораку, у свакој ситуацији да волимо живот, шта год да нам доноси, да ширимо љубав и доброту, шта год да смо до сада искусили? Ко није искусио ништа лоше, тај није ни живео. И ко није волео живот, није у њему ни уживао. Желим да пишем и пишем о лепим стварима, о добрим људима, о дивним пределима, о лепим моментима.

Љубав је када не остављаш смеће за собом у природи, него је оставиш онакву какву си је затекао кад си дошао на тај излет. Љубав је и када птицама сипаш воду у посуду током врелих летњих дана. Доброта је када незнанцу учиниш неко добро дело само зато што можеш, не очекујући награду и дивљење за то.

Лепота је уживање у изласку и заласку сунца иако је то свакодневна појава. Лепота је када се радујеш свом удаху јер знаш да те обнавља, храни и доноси свежину, а и сваком издаху јер знаш да односи све оно што ти више није потребно, Лепота тог процеса је од животног значаја, а ми се не зауставимо ни на тренутак да уживамо у њој.

Да, наставићу да пишем о свему томе добром и лепом, јер имам очи да видим и способност да осетим и нећу да све моћи које поседује мој људски организам користим како бих гајила отпор, презир, критику и гнушање према свему ономе што не желим у свом животу. Знам да и коров има своју сврху, али ме то никада неће спречити да са љубављу и пажњом гајим цвеће.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.нинамартиновиц.цом