НИНИНЕ МУСТРЕ: Пуцање
Ала је тешко гледати болесне људе око себе!
Скоро су сви у некој тешкој ситуацији. Једни болују од тешких телесних болести, други од менталних, трећи болују од зависти, четврти од љубоморе, ови од комплекса више, а ови од ниже вредности, они болују од страхова, они од брига, они од претераног мозгања, они од чисте злобе, они од глупости.
И никоме није добро, а најгоре је онима око њих. Шта се ово дешава са нашим друштвом и планетом, шта је ово на шта нико не може да утиче и никоме изгледа није ни јасно како ће се све ово завршити, нити ико уопште и наслућује било какво решење. Ипак!
Приметила сам да је само довољно да се сетим да дубоко удахнем и са издахом замислим да избацујем све оно што осећам да ме трује и слаби шта год то било, одмах се ситуација промени. Ођедном се појављују неке другачије приче, неки весели и срећни људи који причају о потпуно другачијим темама, и на први поглед делује као да су са Марса пали.
Па где живе ови људи? Зар не примећују у каквим се проблемима налази читава планета? Е па примећују, али изгледа да не хају. Тако се то мени чини. Виде оно све што не ваља, али кажу да се гнојна рана чисти једино након што се гној из ње излије, не може другачије.
Тако сам и ја по ко зна који пут у животу одлучила да се потрудим да нађем начин да се у тренуцима када ми расположење клизи ка доле сетим ситница на којима сам захвална, јер знам да ми се тако расположење преокрене на боље.
А од таквог малог преокрета сви други преокрети као по команди почињу да се одвијају. Ођедном приметим да је сунце напољу, да ми се једна бебица осмехнула у пролазу и својим безубим осмехом осветлила читаву улицу, пас је весело махнуо репом, стигла ми је лепа порука на телефон, и некако је све попримило другачију, светлију боју и све је почело да се мења. Баш све!
Па шта је ово људи? Како смо то довели себе у ово стање да стално и свуда око себе видимо само мрак, а да се они који траже светло називају наивнима и будалама? Верујем да се на томе здушно радило стотинама година. Мало по мало, навлачени смо на пут страха, апатије, бриге, нервозе, јер то све буди огромну несигурност у човеку који онда почиње да граби за себе и оно што му не треба, да купује, да набавља, да отима, јер се тако сигурније осећа.
И ето. Тако неко дебело профитира, а неко свој живот уништава. Профитера је мање, али су све богатији, а обични људи све су јаднији. Не знам тачно где је граница пуцања тог чира у који се друштво на планети претворило, али знам да је тренутак веома близу, осећа се то већ дуго у ваздуху. Па сад, кад пукло да пукло, надам се да ћемо се прочишћени срести на оној другој страни, радосни што смо пробуђени и великом љубављу окупани.
Нина Мартиновић Армбрустер
