УЗ КЊИГУ „ОВОГА МИ ВИНА“ ПЕТРА САМАРЏИЈЕ, ШТИВО НА КАКВО СЕ ДУГО ЧЕКАЛО Сваки наслов карта одређене вредности

За разлику од стручне литературе и покоје популарне књиге која се бави виноградарством и винарством, насталих у том периоду, Самарџијина књига „Овога ми вина“ могла би се назвати својеврсном винском енцикло- педијом због свеобухватности, која ће због избора тема и приступа, писана егзактним, али и поетским језиком лако доћи до читалаца и освојити их.

Иако тек изашла испод „штампарске пресе” већ је доживела претпремијерну презентацију, ни мање ни више него тамо где је дошавши као избеглица из Сплита са породицом 1991. године, одржао прво предавање о вину  у Ротари клубу Нови Сад. 

Објаснивши како је дошло до сарадње са „Дневником”, Самарџија истиче како он и наш лист истрајавају у оживљавању енофилске илити вино- љубавне тематике, још увек неодомаћене на нашим просторима. 

–Дошао сам у Нови Сад из света не тако далеког, из Хрватске, у којој, као и у Словенији има по неколико стручних часописа о вину и доста магазина са сочним садржајима и доживљајима вина. Код нас тога и дан данас нема. Ми смо земља вина, а немамо ни стручни нити популарни часопис о вину. Наша држава даје силне паре за подизање винограда, подрума, развој винског туризма, а у буџету нема динара за едукацију, промоцију вина и медије који га популаришу. Ревија „Свет пића” коју сам покренуо 1998. финасирана је од реклама страних фирми која производе опрему, средства, хемикалије… Привредна комора Хрватске државе је у моје време сносила трошкове путовања по свету седморице новинара међу којима сам био и ја, да пишу о вину. То овде још није заживело.

Петар Самарџија читав радни век провео је у новинарству, ако се изузме кратак период по завршетку Пољопривредног факултета у Новом Саду када је радио у струци. Новинарску каријеру отпочео је у новосадском листу „Пољопривредник”, а наставио је у новинским кућама „Дневник”, „Слободна Далација”, „Недељна Далмација”, „Политика”. У пензију је отишао као стални дописник „Политикине” ревије “„Вива”. Али то није значило прекид дружења са пером, јер је коју годину пре тога покренуо репрезентативну ревију „Свет пића”. И данас, у деветој деценији пише, и то текстове о свој првој љубави – винарству и виноградарству.

–Целог живота сам се трудио и успео да ме новинарство не одвоји од винограда и вина. Стално сам, где год сам био и путовао, користио сваки слободан тренутак да обиђем неки ресторан, винарију, виноград. Наше шире читалаштво је дуго жудело за „сочнијом” прозом, разумељивом и приступачном. Дајући културолошко-фељтонистички карактер колумни коју пишем из недеље у недељу се трудим да скромно удовољим тим захтевима, што на моју радост прихвата све већи број читалаца. У књизи која вам је у рукама налазе се текстови који су углавном објављени током последњих неколико година. Бирани су као што се бира грожђе за најплеменитија  предикатна вина, зрно по зрно. Изабрани  штих је пред вама. Па шта пресечете. Сваки наслов је карта одређене вредности. Зависи коју игру играте – каже Самарџија. 

Руководећи се принципом којег се држао у својој богатој новинарској каријери да оно осим информативне треба да има и едукативну функцију и да наша шира јавност много тога не зна о домаћој винској прошлости, као на пример да смо били четврта земља у свету по извозу вина, међу корицама се нашло пуно таквих текстова 

Одабране текстове поделио је у три поглавља интересантних назива -  Митологија жеђи, Име Срема и Дукати сећања, док остале оставља  за друго издање. Између корица ове књига нашло се петнаестак прича о занимљивим личностима – у првом реду произвођачима, одређен број се односи на сорте, занимљиве сусрете, доживљаје…

Са илустрацијама Југослава Влаховића, Самарџијини редови посвећени  вину понекад бритки, понекад готово поетски сваког читаоца одвешће у диван свет пића које, како каже, „човек није измислио, већ је оно готов производ, природе или бога, како хоћете“. 

Зорица Милосављевић