Нинине мустре: Пробуђени
Међу људима који воле да се запитају о сопственим животима, да постављају питања о томе ко су, куда иду, зашто раде то што раде и због чега живе тако како живе, често се спомиње израз „пробуђени“.
Пробуђенима себе сматрају они људи који верују да су успели да виде кроз завесу илузије и виде ствари онаквима какве јесу, објективно и без оптуживања других или околности за стварност у којој живе. Али примећујем да међу њима има много љутих, гневних и незадовољних што други људи око њих нису „пробуђени“ као и они.
Примећујем такође да много енергије троше на тај свој гнев, чудећи се како други не могу да виде стварност на начин на коју је они виде, и упадају у замку сталног отпора, негодовања, разочарања и љутње. По мом мишљењу, нико од нас није сасвим пробуђен док не почне свесно да користи све своје капацитете како би оно што је научио и увидео редовно спроводио у свакодневном животу. Од када сам почела да разумем да смо ми сви на неком вишем нивоу повезани једни са другима и са универзумом који нас окружује, и како својим мислима и осећањима утичемо једни на друге, а и на стварност у којој живимо, почела сам и ја да друге затрпавам увидима до којих долазим. Уз то, почела сам да негодујем и да се чудим када неки људи не виде оно што ја видим, па сам на тај начин и ја „прљала“ своју вибрацију, спуштала је негативним осећањима и тако не са намером, али ипак упорно заустављала сопствени развој и напредак у сваком смислу. Када очекујем од других да нешто виде или разумеју као ја, то је у ствари немогућа мисија чији је једини сигуран резултат на крају моја исфрустрираност. То наравно не води ничему, а посебно не буђењу моје свести које толико прижељкујем. Исто тако, не може ни на који начин да користи ако свакодневно западам у ватру због ситуације у свету која ми се не допада, ако константно немоћно пратим све што се догађа, критикујем, а не могу да учестујем и ни на који начин не могу да променим то што ми се не допада. Од свих револуција, верујем само у револуцију свести.
Верујем да ћемо сви почети полако да се будимо, када се много више себи и својим могућностима посветимо. Када радим на томе да будем бољи човек себи и свима око себе, тада сам спремна да се мењам на боље и тада успевам да свој микро свет удесим онако како мислим да је добро за мене, а и за друге. Тада могу да очекујем да ће се и шира стварност око мене мењати на боље, јер сам то више пута и искусила. Знам да не вреди да другима причам о томе, али сигурно због тога нећу мењати своју одлуку да користим све своје људске капацитете и будем најбоља што могу да будем. Ако желим истину, доброту, мир и радост, морам прво сама то да живим. Не, драги моји, нисмо пробуђени ако видимо у чему је проблем па се њиме бавимо, него ако решење за тај проблем у себи потражимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
